Mit o vampirima nastao u Srbiji, a ne u Transilvaniji!

Pripremila Janja Rešćanski

Da li ste znali da je reč Vampir, jedina srpska reč koja se odomaćila u stranim jezicima? Usvojili su je mnogi narodi, te tako zovu bića koja po predanju piju ljudsku krv. Može se reći da je „vampir“ pravi srpski brend!

Nemački istoričar i etnolog profesor dr Peter Mario Krojter, u svom radu „Verovanje u vampire u jugoistočnoj Evropi“, objasnio je kako je kolevka vampirizma Srbija, a ne Transilvanija i Rumunija kako se do sada mislilo.

Ovu tezu zasnovao je na osnovu starog etnološkog zapisa koji je pronašao u svom istraživačkom radu, a u kom se objašnjava da je Srbija upravo mesto postanka ovih čuvenih krvopija.

Na osnovu istraživačkog rada, Nemac je u svom delu opisao i prve primere beleški o vampirima u srpskoj kulturi. Car Dušan je u svom zakoniku izričito zabranjivao sveštenicima da iskopavaju „začarane“ leševe. Te se po prvi put u nekom zakonodavstvu pominju mere predostrožnosti protiv vampira!

U svom delu, dr Krojter opisuje i prvi konkretan, zabeležen slučaj žrtve vampira. Reč je o Srbinu Arnontu Pavlu, koji je živeo blizu Beograda u osamnaestom veku. Kako stari spisi govore njega je mučio i progonio vampir. Čovek se od straha mazao „vampirskom“ krvlju kako bi se zaštitio, ali su sile mraka bile moćnije. Arnont je ubrzo misteriozno ubijen, a njegova smrt je pripisana krvopijama. Kada su seljaci pronašli njegov leš, radi predostrožnosti su ga proboli glogovim kolcem, a potom ga spalili, kako se pokojnik ne bi preobratio u zlog duha-vampira.

Pisana dokumenta o postojanju vampira na području Rumunije javljaju se mnogo kasnije. Doktor skreće pažnju da se mitovi o vampirima često vezuju za mitove o vilama, vukodlacima, vešticama i drugim mitskim bićima koji su odraz balkanske tradicije, povezane sa kultom mrtvih i kultom plodnosti. On smatra da se vrlo teško može sa tačnošću reći šta je nastalo prvo i na kom prostoru.

Mitovi o vampirima poznati su celom Balkanu i u svojoj tradiciji ga imaju svi Južni Sloveni. Etnologija nam priča da je verovanje u natprirodno biće koje pije ljudsku krv poznato i primorskoj oblasti od Slovenije do Albanije. U Dalmaciji su verovali u super ljude, takozvane KRŠNIKE, koji su se noću borili protiv zlih sila, demona, vampira, vukodlaka i veštica. U Srbiji su za taj „posao“ bili zaduženi ZDUHAĆI, ratnici protiv svih zlih sila. To su bili „odabrani“ ljudi , rođeni u čudnim okolnostima, npr. za vreme velikih oluja, iz brakova zmaja i žena. Njih je u snu napuštala duša i oni su se borili protiv zlih veštica, vukodlaka i vampira. Ujutru su se budili slabi i izmoreni od silnih borbi.

Postojali oni ili ne, u srpskoj tradiciji i dalje je ostalo predanje koje nosimo kao naš kulturološki kod i neki običaji kojih se mnogi i danas pridržavaju, zlu ne trebalo-„Ne zviždi u ponoć i ne ogledaj se! Ne hodaj „unatraške“ i zatvaraj prozor, da ti ne bi ušao vampir i isisao ti snagu!“. A beli luk je i te kako sastavni deo trpeze svakog Balkanca, jer, nikad se ne zna!

Foto: publicdomainpictures