LookerWeekly.com magazin

Anine priče: “Posle bombardovanja se nikad više neću nervirati zbog sitnica”

Ležim na krevetu na kome nikad ranije nisam ležala, u stanu u kome nikad pre nisam bila. Njegovi su se sklonili u vikendicu blizu grada. On neće da ide. Ležimo na leđima, kao dva mrtvaca, ruku položenih pored golih tela. Gledamo u plafon i slušamo. Pokvarila se sirena. Prvo je upozoravala na vazdušnu, pa na hemijsku opasnost, a onda je počela da improvizuje. Falšira. Urla kao operska pevačica prepuklog glasa koja se, posle decenija zaborava, dokopala mikrofona.

***

Do samog napada nismo znali, ili makar ja nisam, da li će stvarno da nas bombarduju ili samo prete. Kada su avioni izručili prve bombe na Jugoslaviju, Srbiju, Beograd marta 1999. godine, sa radija su se čula uputstva (kako da se zaštitimo od onog odozgo). Pojačala sam do daske.

Odškrinite sve prozore u stanu. Odškrinula.

Spustite rolentne. Evo, opet se ova u kuhinji zaglavila. Dobila sam natčovečnu snagu i povukla, a roletna se nepovratno sjurila – roletne spuštene.

Sada se polako uputite ka skloništu u podrumskim prostorijama. U mojoj zgradi nema podruma, a kamoli skloništa?!!?

Od drugarica koje su živele u zgradama sa velikim skloništima (u mirnodnodobskim vremenima pretvorenim u skladišta za stare stvari i turšiju ili u teretane) čuću da se noću tamo mladi redovno okupljaju, bila vazdušna opasnost ili ne. Neko ponese piće, neko gitaru i žurka može da počne. Kada to budem saznala prokleću sudbinu i odlučiti da se neko vreme ne čujem sa prijateljima kojima su dostupne podrumske prostorije, ali to je došlo kasnije.

Prve večeri NATO agresije znala sam samo za strah, tvrd i oštar, prožet sitnim nitima panike, nedostojne jednog odraslog racionalnog bića. Izletela sam iz stana na ulicu jer nisam htela da me bomba pogodi dok sam unutra, da me zatrpa, uguši. Napolju je bilo tiho, osećala sam se sigurnije. Kupila sam paklicu izduženih Eve cigareta (mislila sam da duže traju od običnih) u radnji na ćošku. Vlasnik se dobro pripremio za vanredno stanje i produžio radno vreme na non-stop što se ispostavilo kao odličan poslovni potez, verovatno ilegalan. Blejali smo pored šupe-samousluge egzotičnog imena Honolulu, pošto bi nas prethodno u njoj istresli iz gaća – sve je bilo skuplje nego u regularnim radnjama. Zapalila sam svoju prvu cigaretu. Zavrtelo mi se u glavi. Udahnula sam opet, duboko koliko početnička pluća dozvoljavaju i zaglavila filter u desnom uglu usana. Ruke su mi drhtale, a kada je negde u daljini odjeknula eksplozija, cigara mi je ispala iz usta, progorela duks i pala na zemlju. Još uvek se žarila kad je moj očuh ugasio cipelom i ćušnuo u stranu. Pogledali smo se, oboje zbunjeni.

Ti pušiš, pomislio je on. Otkud si se ti stvorio, pomislila sam ja. Nismo ništa rekli.

U ruci je držao pumpu za bicikl. Išao je da je pozajmi od komšije, iako ga je mama preklinjala da ne napušta kuću jer „su avioni već krenuli iz baze u Avianu, znam pouzdano“. On je jedan od onih ljudi koji za svaku nezgodaciju ima savršeno logično i prikladno, mada netačno objašnjenje. Kao što je verovao da bombardovanja neće biti ili ako ga bude nikome ni u ludilu neće da padne na pamet da gađa Beograd, tako mi je sada objašnjavao da prasak verovatno potiče od zvuka koji pravi točak kamiona kad upadne u rupu na putu. Prvi put u životu nisam imala snage da mu se suprotstavim, želela sam da verujem u tu glupost.

Izlazili su i drugi, uglavnom stariji stanari, stežući u rukama cegere sa flašama vode, hlebom i dragocenostima zakamufliranim u marame i izlizane kožne torbice. Komešali su se u parkiću između zgrada. Nagađali ko bi mogao da ima mapu ciljeva na koje će da udare Ovi Odozgo. Može li se izbeći da budeš/budem meta. U nedostatku informacija i ideje gde bi i šta bi, jedan za drugim vraćali su se svojim kućama. Očuh je otišao u stan da smiri mamu, a ja sam ostala napolju.

Gledala sam u noćno nebo podbulo od zvezda.

Činilo mi se da ih nikada nije više bilo na kosmičkom platnu.

Nesigurno oko tražilo je neki znak da zvezda nije zvezda nego bombarder ili navođena letelica koja će se sručiti na nas i sve nas pobiti. Kada sam se vratila u stan majka je već zaspala pod dejstvom bromazepama od šest miligrama. Očuh je pušio na terasi. Naš pas je drhtao na pločicama u kupatilu, kao što uvek čini kad grmi. Ili kada nas bombarduju.

Uključila sam radio. Od početka vanrednog stanja puštaju nasnimljenu plej listu, sa istim pesmama.

Posebno sam volela onu od Džukela brzog ritma, antiglobalističku…

Amerika, Amerika, bogata i ponosna/Amerika, Amerika, gomila klovnova

…dok nisu počeli da je vrte…

Amerika, Amerika, ja sam srećan što sam tu/Amerika, Amerika

…hiljadu puta na dan…

Hvala vam za sve što ste učinili/To vam nikad nećemo zaboraviti

…na nacionalnim frekvencijama…

Hvala vam za sve što ste nam uradili/To vam u životu nećemo oprostiti

…u propagandne svrhe protiv NATO agresora.

Zazvonio je telefon. Očuh se javio. Njegova ćerka je. Gleda sa prozora svog stana u paljevinu koja je ostala od neke vojne ustanove. U njenom komšilku, dakle, padaju bombe! Nek se smiri, mora da je u pitanju neka greška, ko još bombarduje jednu evropsku prestonicu na otiraču 21. veka. On će doći sutra kod nje da je obiđe, a ona neka pokuša da se smiri i sa majkom siđe u podrum, za svaki slučaj. Iz masivne slušalice koja se spuštala na ležište crnog telefona, oldtajmera koji radi i kad nestane struja, čuli su se prigušeni jecaji. Očuh je sipao rakiju u čašu za viski i iskapio je u cugu.

Taj dan počeo je kao i svaki drugi, o izlizane li fraze

Vukla sam se pospano do gimnazije, u kojoj sam po automatizmu bila odličan đak. Bez radoznalosti i strasti za znanjem. Na velikom odmoru neko je rekao da su bombarderi već na putu za Srbiju, ali slične glasine su se periodično javljale i ranije – pa ništa.

Pre poslednjeg časa sam prebirala po torbi i naišla na predmet u poklon papiru. E jebi ga. Umalo da zaboravim da jednoj starijoj gospođi treba da odnesem poklon od dece iz Amerike. Oni se neko vreme neće vraćati u Jugoslaviju, čak ni u posetu staramajci. Nisam imala želju da upoznajem stare ljude i da se pretvaram da ih slušam dok jedem njihove bajate kolače. Iz tih sebičnih razloga povela sam drugaricu sa sobom, sa njom uvek neka sprdnja ispadne, a može da bude od pomoći da što pre klisnemo iz atmosfere starog porodičnog albuma sa crno belim slikama.

Krenule smo pešaka, od Cvetnog trga i kafića postrojenih oko gimnazije, prema Slaviji, uspele se Ulicom Svetog Save  do Hrama i rešile da malo odmorimo na klupi ispred Narodne biblioteke. Imaju li nadležni organi plan gde da sklone stotine hiljada vrednih knjiga, pre nego što se njihov dom nađe na meti agresora. U slučaju bombardovanja, svakom članu biblioteke treba dati neki broj knjiga na čuvanje, da spasimo šta se spasti može. Ako bomba udari baš u moju zgradu, ubije me na mestu ili me geler oslepi, to je druga stvar, nije isto kao da udari u hram kulture. Za mene bi, doduše, to bila gora varijanta.

Od najcrnjih misli spasla me jedna minijaturna mušica, invazijom na oko. Moje.

Mahnito sam trljala kapak da je izbacim, ali nije išlo. Okrenula sam se prema drugarici, s bubom u oku. Podrazumeva se da sam tražila pomoć. S gađenjem je skrenula pogled na drugu stranu. Ako mi mnogo ne smeta, mrmljala je, da ipak ne kopamo po nečemu tako osetljivom kao što je oko.

Ma šta mi napriča, ti entomofobična izdajice.

Otela sam joj ogledalce i maramicu i nekako iščeprkala insekta, udavljenog u mojim suzama. Bez bube u oku, obema nam je laknulo. Razvezle smo o Jovanu iz četvrtog tri, megnetu za devojke, ja ne mogu da dokučim šta ga čini fatalnim, drugarica se zagonetno smeška. Stazom pored biblioteke nastavile smo do ulice u kojoj je živela gospođa Bela, kojoj je poklon bio namenjen .

Očekivala nas je dok je grejala vodu za čaj, očekivala nas je dok je aranžirala čajne kolutiće na porcelanskoj tacni i, najzad, dok je odsutno hvatala delove rečenica spikera sa radija. Ipak se trgla kad je čula zvono na vratima.

Čulo se neko čagrljanje, hitri koraci i otključavanje dve brave. Predala sam joj paketić koji je, bez gledanja, odložila u kuhinju. Posadila nas je na tvrde fotelje u prostranom salonu i iznela posluženje. Keksići su bili odlični, močila sam ih u čaj i punih usta odgovarala na pitanja o roditeljima, školi i planovima za fakultet. O da, u Americi mi je bilo sjajno, upoznala sam njenu decu, da, zaista su fini ljudi. Baka Bela je uronila u svoj prestol presvučen mebl štofom zelene boje. Njene, takođe zelene, vodnjikave oči bile su naizgled pune suza što se očitavalo kao slabost na četvrtastom licu jakih vilica, čiju je strogost donekle ublažavala opuštena koža. Crnom šnalom pokupila je sedu kosu, mada je za moj ukus malo preterala sa onim plavim ehoton prelivom. Prešla je rukama preko besprekorno ispeglane crne suknje, peglajući nepostojeće nabore, nastavila preko vunenog pulovera da bi se njeni elegantni dugački prsti, reumom samo malčice iskrivljeni, s posebnom pažnjom zadržali na lepom srebrnom brošu na kragni košulje. Nismo joj više držale pažnju, važno je bilo samo prisustvo neke publike.

Počela je da priča.

Duboka pukotina na zidu, tamo iza naših leđa, stara je koliko i ona. Nastala je u onom bombardovanju Beograda, s početka Drugog svetskog rata, kada je Nemac iznenada napao iz vazduha. Živela je s majkom, ocem, sestrama i braćom u kući prekoputa. Hoćemo li još keksića, puna kutija je na stolu u kuhinji. Komšije su pojurile u sklonište u Karađorđevom parku, bezmalo dvesta njih.

Belini nisu stigli, bombe su ih preduhitrile.

Čaj nam dosipa bez pitanja uz objašnjenje da je odličan, kamilica u rinfuzu, a ne onaj veštački iz kesice. Posklanjali su se ispod kreveta i stolova. Majka je kao najmlađu zaštitila svojim telom. Seća se da je neko posle izneo na rukama iz ruševina kuće u kojoj se rodila. Jedina je preživela. U skloništu u Karađorđevom parku niko nije. Evo i šećera u kockicama, ako bismo izvolele. Keks, iako smekšan čajem, zastao mi je u grlu. Baka Bela je zaćutala. Pogledala sam u užasnutu drugaricu, koja od početka posete nije progovorila ni reč.

Poželela sam da lupim šamar staroj dami besprekornog držanja i setnih očiju. Kriva je što smo drugarica i ja drhtale i što nas je panika ščepala tako jako. Ustale smo istovremeno, škripa stolica je zaparala tešku tišinu u kući koja je preživela sva bombardovanja iz Drugog svetskog rata i, osećale smo, postala dom svim onim dušama iz komšiluka koje nisu bile te sreće. Promrmljala sam da moramo kući, ne, nemojte ustajati zbog nas, same ćemo izaći, hvala na čaju i keksićima, pozdravite vaše kad se jave. Spuštene glave, ne želeći da se susretnem sa staričinim pogledom, na prstima sam krenula ka vratima, drugarica u korak za mnom. Utekle smo iz kuće duhova, ali nam nije laknulo. Hodale smo užurbano do Karađorđevog parka i rastale se uz slabašno ćao.

Ostatak tekst pročitajte na aninecake.com.

Tekst i fotografija: aninecake.com

LookerWeekly

Onlajn nedeljni magazin LookerWeekly.com čitaju mlade i radoznale osobe, koje tragaju za informativnim, zabavnim i edukativnim sadržajem iz najrazličitih oblasti.

Imate komentar?

16 − eight =

Pratite nas