LookerWeekly.com magazin

Detinjstvo, snovi i grobovi (I deo)

savrsen muskarac

Autor:  Milan Mažibrada

Pet minuta do kraja časa. Uvek je tako sa gledanjem u sat na času. Ne može samo da zvoni ili tako nešto, mora još tih pet minuta. Nenadu to nije smetalo. On je samo prepisivao sa table, nije se obazirao. Meni je cupkala noga, uvek, kada sam morao da slušam nastavnicu Svetlanu. Izgledala je kao foka, i bila je plava. Čas prirode i društva bio je naporniji od matematike, jer nas je učila stvarima koje su logične, a od njih se pravila nauka. Lekcija koja nas uči o pristojnosti i društvenim normama. Tad sam prvi put čuo za taj izraz- norme. To se uči u kući. Kome treba to u školi? Nenadu je to bilo normalno i pravio se zainteresovan. Šahista…

Sa njim sam sedeo od prvog dana škole. Jedno vreme nas je nastavnica razdvojila, i tada sam sedeo sa Jelenom, a ona je bila ružna. Milica Gerić je bila lepa kao san. To je moja prva ljubav, i da se ja pitam, oženio bih je i živeo sa njom do kraja života. Ljubav je jednostavna, svi je komplikuju. Gledao sam se u ogledalo, često. Nisam bio toliko ružan, mogao bih da je osvojim, da sam hteo. Ona me nije primećivala. Samo su Luka i Marko imali dobar odnos sa devojčicama, i oni su bili glavni šmekeri. Ubeđen sam da bi svako od nas prošao loše kada bi probao nešto sa Milicom Gerić. Pretukli bi nas njih dvojica. Markov tata je bio dosadan, ali nema to veze, on je imao žvaku.

Teško mi je padalo što on sedi pored nje. To je sudbina namestila tako, meni u inat. Stalno su se nešto češkali i smejali. Budale. Vadio me je sport, siguran sam da me jednom gledala sa divljenjem, kada sam dao gol protiv drugog odeljenja. Pogledao sam tada u nju i postidela se, sećam se. Oborila je pogled i počela da priča nešto sa drugaricom, ushićeno. To mi je značilo.

Zvonilo je! Veliki odmor, napokon. Nastavnica je kao i uvek, na kraju časa izvadila iz džepa metalni krst, poljubila ga i prekrstila se. To joj je bio ritual. Veliki vernik.

Svi bi se zatrčali ka prodavnici u prizemlju škole. Svaki razred i svakakvi likovi. Bio je jedan što je imao sise kao žena. Zvali su ga: „Miša sisa“. Uvek je bio prvi koji bi kupio nešto. Uglavnom čips i sok. Nekada neko pecivo. Niko ne bi ni stigao do prodavnice, a on se već trijumfalno vraćao i naslađivao. Govedo, obično govedo.

Bila je fora kod nekih, tada, ispijanje energetskih pića. Bili bi face kada bi to radili. Marko i Luka i jedan Dimitrije iz petog razreda. Milici Gerić se to nije sviđalo.

Čekanje i čekanje u tom redu koje bi trajalo i po deset minuta. To je zato što nas nastavnici nisu puštali van školskog dvorišta za vreme odmora, jer je jednom, pre nekih deset godina, tadašnju učenicu udario auto. Škola je snosila posledice. Od tada red.

Imali smo dogovor Nenad i ja… Jedan dan on čeka u redu i kupuje za obojcu, drugi dan ja, i tako u krug. Jednom je on prdnuo, i svi su čuli i nanjušili da je to on. To je počeo da koristi i manipulisao je.

„Segej, molim te idi ti u red, mene je sramota, mnogo mi to teško pada, sećaš se kada mi se ono omaklo?“

Svi smo se hranili nezdravo. Grickalice i to. Čuo bih roj skakavaca od sveg tog hrskanja dečijih vilica.

Izašli smo onda, nas dvojica, u školsko dvorište. Pojeo sam pola smokija do izlaza. Moja škola bila je jedna od najstarijih u Srbiji. „Svetozar Miletić“ u centru Zemuna. Kao da gledate u skupštinu, ili tako nešto. Lepa je, i danas.

Gledali smo neke šestake kako igraju basket, pojma nisu imali. Prišao nam je Filip Mandić, on je bio sin nekon informatičara koji je dobio neku nagradu na svetskom nivou. Išao je u drugo odeljenje.

„Ej, momci, šta se radi“

„Ništa, gledamo ove kako se trude, a ne ide im. Koji čas ste imali?“ Pitao sam ga.

„Matematiku, a vi?“

„ Prirodu i društvo, smaračina“

„Ja baš ne volim tu prirodu i društvo, volim matematiku i informatiku.

„Ja volim fizičko, to je prava stvar!“

Iskulirali su tu moju izjavu. Onda se Filip obratio Nenadu.

„Ej, čuo sam da će da uvedu šah kao izborni predmet od polugodišta!“

„Stvarno, ili me zezaš?

„Mrtav sam ozbiljan. Ti i ja bismo bili najbolji.“

„Ja bih bio najboji… Ti bi možda bio drugi, treniram tri godine šah…“

„Dobro, priznajem da si dobar, ali ja imam razvijene vijuge, na ćaleta, videli bismo ko bi bio bolji, Nenade!“

Bednici… Koga briga za njihov šah? Nikada nisam čuo da neko u sobi drži poster nekog velikog šahiste. Osim kod Nenada u sobi, stoji neki Kasparov na zidu.

Prišle su nam onda drugarice iz odeljenja. Među njima je bila i Milica Gerić.

Obratila nam se Kristina, ona je nosila naočare.

„Hej, vas trojica! Jel biste hteli da učestvujete u prijemu neke dece sa Kosova? Organizuje to škola i svako ko je u mogućnosti da primi naše vršnjake na par dana može da se prijavi.“

„I baš ti si zadužena za to, jel?“ Rekao sam joj podrugljivo.

„Da, baš ja, Sergej! Ti nisi, jel ti žao?

„Nije mi žao, briga me za tu decu sa Kosova… Samo sam hteo da proverim kolika si uvlakuša.“

Nije nju bilo briga za tu decu. Žao je meni njih, ali ta ulizica je to radila samo iz koristi, da bi je nastavnica zavolela i davala joj dobre ocene.

Onda se oglasio glupi Filip Mandić.

„Ja imam uslove, ja bih mogao to… Samo me obavesti o detaljima.“

Milica Gerić je izgledala nezainteresovano. Mora da je i ona delila moje mišljenje, mora da je to. Naše duše su povezane, prelepa devojko, boginjo! Neka naše dete bude novi Herkules. Polu bog, zbog tebe, i polučovek, zbog mene. Bićeš žena košarkaša i bićemo na televiziji. Slikaće nas na crvenom tepihu. Milice Gerić, obezbedila si mesto među zvezdama!

Onda mi se u celom tom haosu obratila Svetlana, nebitna devojčica…

„Sergej, jel bi hteo da sediš sa mnom na pismenom iz srpskog? Ti lepo pišeš, mogao bi da mi pomogneš…“

Obična devojko… Ja ne pišem lepo, kakva je to nebuloza… Mrzim sastave iz srpskog. Mrzim da pišem. Ne volim ni da čitam. Biću bogat. Sada nemam para, ali ću ih imati. Šta će meni pisanje sastava?

„Pa, već mi je Nenad tražio da mu pomognem, izvini, hajde sledeći put, može?

Onda su se i bogovi oglasili:

„Sergej, blago Nenadu, on sedi pored jedinog koji zna da piše lepo. Volela bih da i meni možeš da pomogneš.“

Milica Gerić, Milica Gerić, Milica Gerić! Ona mi se obratila. Meni. Sada. Bez da sam je išta pre toga pitao.

Crkni Nenade, crkni. Crkni sutra, da bih prekosutra mogao da sednem sa Milicom i napišem joj najlepsi sastav. Ti samo igraš šah, nikada nećeš savladati veštine udvaranja… Bedniče.

„Ma, ne pišem ja toliko lepo, šta vam je? Bolje igram basket… Ali bih vam pomogao, stvarno, i tebi Milice! Baš bih ti pomogao, onako… Pomagački, kako samo pomagači pomažu onome kome treba pomoć. Mislim, razumeš?

Pogubio sam se kao kreten. Dlanovi su mi se oznojili, lice je počelo da mi se znoji, potuna katasrofa…

Počele su da se smeju… Nije to bio onaj podcenjivački smeh, ali meni je delovao tako, tada.

Šta sada da kažem? Kako se izvući?

„Ma, naravno, volim tako da se igram sa rečima. Pomaganje, pomagati, pomagajte drugovi, pomažemo onome ko je tužan. Pomoć radi pomoći… Zato dobijam petice iz sastava, to se svidja nastavnici. Ona ne provaljuje da je ja zezam…“

Svidelo joj se kako baratam rečima, prijatno se nasmejala, čak je i pocrvenela. Rumena kao vino. Lepotica…

Samo su otišle. Okrenuo sam se i shvatio da su otišli i Mandić i Nenad. Video sam ih skroz na drugom kraju školskog dvorišta, kod tribina, kako zadubljeno pričaju o nečemu. Verovatno o šahu. Pobedio bih ja njih, i u šahu da hoću. Praznoglavci. Jadnici. Milica Gerić mi se obratila, a ne vama. Mora da im je to teško palo. Od svih stvari na ovom svetu, njoj se baš svidelo kako ja pišem. Zato su i pisali svi pisci… Da bi osvojili žene. Posle puno godina sam i ja postao pisac. Sa ženama nemam sreće.

LookerWeekly

Onlajn nedeljni magazin LookerWeekly.com čitaju mlade i radoznale osobe, koje tragaju za informativnim, zabavnim i edukativnim sadržajem iz najrazličitih oblasti.

Imate komentar?

13 + 18 =

Pratite nas