LookerWeekly.com magazin

Umetnik u svom stomaku

 ,,Menjao bih pet romana za mir u regionu?’’

Kako sam već deset godina fanatično živeo, preživljavao i radio samo u uslovima gde mi se nameće da se opredelim samo za jedno, a ne da bijem na dva, tri ili deset frontova, tako sam i tada odlučio da izguram oba izazova. Ovoga puta ne toliko iz bunta prema tendenciji modernog društva koje te tera da izabereš samo jednu stvar i trudiš se da u njoj budeš najbolji nauštrb svemu ostalom, već iz maksimalne vere u obe priče.

Jednog jesenjeg jutra, dok sam šetao psa, zavibrirao mi je mobilni telefon. U pitanju su bila dva mejla. Jedan od Kinderdorf fondacije u vezi sa jednogodišnjim angažmanom u Mobilnom timu, a drugi od Baltičkog centra za pisce i prevodioce, Gotland, Švedska. Prijatno su me iznenadila oba mejla.

Prvi mi je garantovao da ću biti deo jednog pionirskog zadatka u okviru sektora socijalne zaštite, pravca kojim se bavim već pet godina, a drugi mi je garantovao neku vrstu nagrade za desetogodišnji rad na romanima, kratkim pričama i člancima.

Centar za pisce i prevodioce u Švedskoj je prihvatio moju aplikaciju za jednomesečni boravak u gradu Visbi na ostrvu Gotland, gde bih kroz njihov program pre svega imao dovoljno vremena i prostora da završim novi roman, ,,Kineski san‘‘, pojačao inspiraciju za roman ,,Oko sa dva srca‘‘ (inspirisan istinitim događajima sa mojim kontraverznim pradedom kao protagonistom) potom dobio šansu da se probijem na strano tržište, ali i upoznao pisce iz drugih delova sveta, od kojih bih ponovo dobio preporuke za neke naredne programe za pisce kojih ima skoro svugde u svetu. Ili skoro svugde u normalnijem delu sveta. Takav komad planete je i ovaj naš polutamni vilajet, budući da je domaći program za razmenu pisca još uvek na proto nivou, međutim, kako to Dejvid Linč kaže: ,,I bilo kakva kafa je bolja nego ne piti kafu uopšte.‘‘

Međutim, kao problem se javila činjenica da moram da izaberem jedan od ta dva mejla. Ta dva projekta su bila u prostorno-vremenskoj svađi.

Uz podršku ljudi sa kojima radim i zahvaljujući fleksibilnosti zaposlenih u Baltičkom centru, poslednji mesec 2014. godine sam proveo u divnom primorskom gradu Visbi, poslednja dva dana u Stokholmu i praktično se vratio pred doček 2015.

U ovom blogu želim da iznesem nekoliko duhovitih situacija koje govore o obostranim predrasudama, kulturološkim razlikama i zanimljivim interakcijama različitih ljudi iz različitih delova sveta, spojenih zbog ljubavi prema knjizi, kulturi i novom iskustvu.

Prvo sam bio iznenađen logistikom mog dolaska. Momak koji je zaposlen u Centru mi je poslao ručno nacrtanu mapu uz pomoć koje ću naći ključeve od moje sobe. Nalazili su se ispod neke kante za smeće. Nisam još ni spustio stopalo na tlo ostrva Gotland, a avantura je već počela. Ključ je pored moje sobe otvarao i biblioteku, i sve ostale sobe, i kuhinju, i sva vrata koja Baltički centar poseduje. Dakle, ključ postoji samo pro forme.

Momak zadužen za goste sa kojim sam se dosta družio je moj vršnjak. Brzo smo se sprijateljili i nadamo se da će naše sledeće viđanje biti u Beogradu. Provodili smo sate i sate u razgovorima gustirajući švedska točena piva. Dopada mi se kultura u njihovim pabovima. Tamo se izlazi isključivo da bi se razgovaralo. Nikoga mnogo ne zanima da zapeva, zaigra, smara zlatokose švedske seljančice ili da se potuče posle petog ili desetog piva. Tokom naše razmene, nailazili smo na neverovatne predrasude koje smo nosili sa sobom, akumulirane dugi niz godina zbog medijskih introjekata i kolektivnih misli koje teže pojednostavljivanju. Moj novi prijatelj Karl, čovek koji želi da postane pisac ali ima problema sa inspiracijom, rekao je da nikako ne može da se pokrene, da udari prvo slovo u wordu, baš zato što su Šveđani jedna troma i depresivna nacija, slabo pokretna i slabo spremna na promene, a on je njen tipičan pedstavnik. Iako vrlo obrazovan i produhovljen. To me je iznenadilo, jer ceo život o Šveđanima slušam baš suprotno. Spomenuo je i da njihovu omladinu muči problem sve dužeg življenja sa majkama i očevima iako ih oni i sami teraju, jer im je komplikovano da u Stokholmu iznajme stan. Moraju čak da skupe novac za dve stanarine, dobiju od nekoga preporuku i potpišu ugovor na npr. godinu dana.

Najsimpatičnija priča je bila kada smo razgovarali o planu mog prodora na Švedsko tržište, gde su najpopularniji žanrovi trileri, horori, fantastika i svi ostali hibridi tih žanrova. ,,Mi čoveče moramo da bežimo u mitologiju, izmišljamo kojekakve zaplete u tim trilerima, mističarimo, demonišemo – i opet rizikujemo da ćemo napisati neku limunadu. Blago tebi. Ti samo otvoriš prozor i već imaš ideja za pet knjiga. O čemu ja da pišem kad rat ovde nije bio dve stotine godina, a i jače ako uzmemo u obzir da nije vođen na našoj teritoriji.‘‘

Koliko ima istine u ovim njegovim rečima? Bez sumnje, ima je mnogo. Ne dovodi se istinitost iskaza u pitanje, već perspektiva. Rekao sam mu da sam već dovoljno izvitoperen umetnik, kome je ta ludnica na Balkanu zaista postala vetar u leđa, jer je to bio za mene jedini način da je preživim i pretvorim hendikep u prednost, ali da bih zdravorazumski i te kako menjao svojih pet knjiga za dvestogodišnji mir.

Paradoksalno, zar ne? ,,Znači, ako se Balkan unormali, ti ostaješ bez posla?! A svojim poslom se trudiš da ga unormališ!‘‘ Nasmejao me je. Imamo sličan smisao za humor. Na to sam mu svakako odgovorio: ,,Sve zavisi od perspektive. Zamisli da vam se ni jedna foka više nikada ne nasuče na fjord? Kako biste onda kritikovali državu da ne ulaže dovoljno u službu spasavanja foka?‘‘ Posle kikotanja smo neko vreme ćutali i ispijali pivo. Zamislili smo se. Čak i ako razmišljamo po osnovnoj propagandi, ja sam zarobljen sa svojim ratovima i svojih pet romana, svojim prosečnim životnim vekom od 65 godina, a on je zarobljen sa svojim dvestogodišnjim mirom, prosečnim životnim vekom od 90 godina, depresijom, nedostatkom D vitamina, nasukanim fokama i nemogućnošću da udari prvo slovo u wordu.

Think outside the box! Think outside the box!

Dve perspektive su svakako bolje od jedne.

Možda će njegov dolazak u Beograd, pogled na svet iz druge perspektive osloboditi prste da udare po tastaturi? Možda će beogradsko sunce uspeti da mu na kratko nadoknadi nedostatak D vitamina? Meni je nordijski mir i nordijska statika prilično slegla oblak kreativne prašine i pomogla mi da ga svedem na jedan konkretan format.

Miloš B. Tomaš

Rođen je 1983. godine u Beogradu. Završio je Petu beogradsku gimnaziju. Po profesiji je socijalni radnik, trenutno je aktivan u NVO sektoru kao socio-terapeut i internet savetnik i kao član Mobilnog tima Kinderdorf fondacije. Bavio se TV novinarstvom, muzikom, kratkim stripom, karikaturom i amaterskim filmom. Autor je romana Maloletnice su ukras sveta (2008), Na Savi treščina (2010), Endemske vrste (2013) i bio je prisutan u zbornicima Najkraće priče 2009, Najkraće priče 2010 i Antidepresiv (2011) i Endemske vrste (2013). Prisutan je i u novom zborniku priča Kajmakčalanska 11 (2014), kao i u časopisu Omaja. Njegov prvi film, pseudodokumentarac ''Dobro se dobrim vraća”(2013) je nagrađen na Miro FAF-u nagradom za aktivizam.Trenutno radi na svojim novim romanima Kineski san i Oko sa dva srca.

Imate komentar?

11 − 4 =

Pratite nas