LookerWeekly.com magazin

Pisac Stevan Daničić: “Čoveče, baš smo nesigurni”

“Uvek mogu da obrišem sve što sam ti napisao. Samo… Gledam u tvoj portret na mojoj knjizi… Ne želim i odatle da te oteram,” piše mladi pisac Stevan Daničić. U svom novom romanu “Nekoliko susreta” on sukobljava ludilo, snove, žene, obračun s ljubavlju… S tim u vezi,  kaže da se nada da ljudi jedva čekaju da saznaju ko je tu na kraju pobedio. Da li nam sve to jasno nagoveštava da je u pitanju lična, piščeva priča?

LW: Citati iz tvoje nove knjige, koja će biti u knjižarama ove jeseni, privukli su veliki broj fanova na Instagramu. Čak 11.000 pratilaca. To je sjajno, jer daje nadu da pisana reč nije izgubila svoju vrednost. Šta je to što privlači mladu čitalačku publiku, kojoj se ti i obraćaš?

Stevan: Još uvek je to smešan broj. Ali ne brinem… Iako mi brojevi ne formiraju mišljenje, pokazuju da želimo da čitamo. Samo, nešto drugo.

Čućeš uvek onu „ovde nema ništa od toga“, slažem se, tamo negde je tržište razvijenije, ali to ne znači da ljudi sa Balkana nikad nisu čuli za slova. Mi mladi hoćemo da čitamo, ali nam više ne privlače pažnju šesto puta ispričane priče na isti način. Postane providno. Lepo je naučiti lepršave termine napamet, ali to ne može da nadoknadi autentičnu strast.

Moje rečenice okupljaju osobe koje osećaju to što stoji iza njih. Pronalaze se. To nije „publika“, to su osobe kojima prija da čitaju ono što pišem.

Sudeći prema onome što mi govore, stil ih najviše privlači i zadržava.

“Uvek mogu da obrišem sve što sam ti napisao. Samo… Gledam u tvoj portret na mojoj knjizi… Ne želim i odatle da te oteram.”

LW: Volela bih da popričamo još malo o pomenutim citatima. Jedan je posebno interesantan i sigurno će zagrejati maštu mnogih tvojih čitateljki, a on glasi: „Pređi prstom preko rečenice, pa prisloni na usne. Neka nam to bude prvi poljubac.“ Da li je romantika još uvek u modi, a inteligencija afrodizijak?

Stevan: Za mene romantika nikad nije zavisila od mode. Uvek je bila shvatljiva samo za one koji bi je nosili u sebi. Neko se ne pronalazi u tome i to je to. Nisam ni ja. Isto i sa intelektom. Kod nekih jednostavno nema šta da bude stimulisano u tom predelu, dok nekima totalno razbudi čula. Kod nekih čas ima, čas nema… Ludi smo.

LW:  Koliko su se ljubav i međuljudski odnosi promenili, u odnosu na priče, na primer, naših roditelja, da ne idemo još dalje u prošlost s primerima?

Stevan: Sami smo krivi ako nešto može da nas promeni. Ne treba sklanjati ljudima prepreke sa puta, nego graditi sposobnije ljude.

Govore mi da je vreme bilo slobodnije. Nisam živeo tada, ali imam utisak da se sada mnogo više komunicira i zna o stvarima koje su oduvek bile tu, samo je nekada bilo nezamislivo da se spominju. Sad je sve dostupno, izbori su nenormalni – ali ono što izabereš je na tebi.

Možda vreme nije bilo slobodnije, nego jednostavnije. Ljudi nisu bili zatrpani informacijama. Zaljubljeni nisu gledali ko je kome lajkovao slike, već su rasli zajedno, šetali, disali, šta god da se radilo. Al’ ima takvih i danas. Dišu ponekad i briga ih za svet.

LW: „Najviše si volela da ti pričam o drugim ženama. Ovih dana pričam drugim ženama o tebi.“ Da li je ovo autobiografska rečenica ili je jednostavno nešto što bi svaki muškarac mogao da izusti u jednom trenutku života?

Stevan: Totalno autobiografska. Ali svakako, svako od nas gori da izusti neke stvari, zar ne, samo retko ko čini. Bilo u ljubavi, na poslu, u sukobima.

Uopšteno, kao ljudi, plašimo se da pričamo ono što želimo, da želimo ono što želimo i da radimo na tome što zaista želimo, najčešće da ne bismo bili ismejani i povređeni. Od koga? Onih koji ne rade ništa za sebe? Čoveče, baš smo nesigurni. Trebalo bi da poradimo na samopouzdanju.

LW: Čini mi se da je roman „Nekoliko susreta“ prilično lična priča. Da li me utisak vara?

Stevan: Ličnije nije moglo, stvarno. Roman je bestidan, otvoren i smešta te u glavu pripovedača, odnosno glavnog lika, Stevana. Samo želim da ispričam priču, to je sve. Moje ludilo, snovi, žene i obračun s ljubavlju. Nikad nisam bio otvoreni tip, ali sada samo želim da ispričam tu priču.

LW:  Pričajući o ličnom i ličnije, pitala bih te i ovo. Vremena i ukusi se menjaju, pa tako i sami pisci kako literarno tako i vizuelno. Verujem da bi tvoje čitaoce i brojne pratioce zanimale tvoje prepoznatljive tetovaže. Šta one za tebe predstavljaju?

Stevan: Na primer, najskorija tetovaža, ova na vratu, vuče simboliku iz moje druge knjige. Tako vuk u šumi borova, zapravo, predstavlja vuka u šumi robova. Na diskutabilnom je mestu – nema smisla ako se takvo značenje krije ispod odeće.

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?