LookerWeekly.com magazin

Prevodilac Čedomir Pušica: „Čovek je problem, ali je istovremeno i rešenje!“

foto: Čedomir Pušica, privatna arhiva

Prevodilac, bloger i preduzetnik Čedomir Pušica jasno i oštro, na momente i izuzetno duhovito, govori o jeziku i pismenosti danas. Da li je digitalno doba uzelo danak i u jeziku? 

Izgleda da smo zabravili šta je to aorist, kako on zvuči, kada ga koristimo, i zašto? 

Kako se izražavaju milenijalci? Kako da očuvamo naš jezik i da ga pravilno prenesemo našoj deci? 

Ako i vas muče slična pitanja, ako vam je pismenost važna, ili ako želite da naučite nešto o pravilnom izražavanju, uživaćete u redovima koji slede:

Svako vreme ima svoju modu, pa tako ima i modu u govoru, pisanju, jeziku generalno. 

Šta je to što je najizraženije što je promenilo jezik od kada su se pojavile društvene mreže, SMS poruke ili bilo koji drugi servisi komunikacije od kada smo u eri mobilnih telefona i interneta?

Čedomir: Komunikacija je ključna reč. Ona se odvija i teče. Uporedio bih je sa rekom koja uvek pronalazi način da dođe do ušća, do cilja. Ni planine, ni doline ne predstavljaju joj pravu prepreku. Uvek će pronaći način. Novi servisi komunikacije su ništa drugo do „korita“ kojim komunikacija teče, a promene jezika koji se koristi u komunikaciji ne menjaju suštinski prirodu komunikacije. Menja se odnos pojedinca prema novim pojavama u jeziku i s pravom nam se nešto više ili manje sviđa. Obično ljudi bogatije jezičke kulture teže podnose sakaćenje jezika i njegovo svođenje na puki minimum da bi se prenela poruka, ali ta pojava nije nimalo nova. Moramo primetiti da se komunikacija različitih slojeva i grupa ljudi odvija različito, da svi mi koristimo drugačiji jezik u zavisnosti od toga kome se obraćamo. Ukoliko padnemo u prostost, ukoliko postoji tendencija da svoj rečnik sakatimo, onda je problem drugačije prirode i posredno se manifestuje kroz jezik. Problem je u mislima koje mislimo, u razgovorima koje vodimo i ljudima sa kojima ih vodimo, emisijama koje gledamo, knjigama koje ne čitamo, štampi koju čitamo. Čovek je problem, ali je istovremeno i rešenje. Budući da ima slobodu, čovek se može odlučiti na slobodan pad i na mukotrpan uspon uz spiralu mudrosti. Očito, većina ne voli da se muči.

Na koji način bi bilo dobro ponovo približiti milenijalcima upotrebu glagolskog oblika aorista, odnosno, da li možeš da nam pojasniš malo više njegovu upotrebu?

Čedomir: Ne treba im dozvoliti da se druže. Hahaha! Osim u prisustvu odrasle osobe, rođene pre osamdesetih. Šalu na stranu, aorist ili bilo koja druga dijagnoza može da postoji samo ukoliko postoje ljudi kojima njegova upotreba obogaćuje izražavanje i daje dodatnu vrednost iskustvu koje se saopštava. Meni je aorist hleb i so svakodnevice, a nekako verujem da je to slučaj i sa velikom većinom ljudi. Možda nam devijantno jezičko ponašanje manjine bode oči i para uši mnogo više? Inače, aoristom ili pređašnjim svršenim vremenom služimo se da bismo govorili o stvarima koje su se upravo desile, pre koji sekund, minut, baš neposredno – u prošlosti, da, ali baš toliko bliskoj prošlosti da se njihov efekat snažno oseća u sadašnjem trenutku. Veoma je sličan engleskom „present perfect“-u, a slično se i u engleskom gubi i ustupa mesto prošlom vremenu. Možda se promena ni u jednom ni u drugom jeziku neće uvek i do kraja odigrati jer, kao što sam već pomenuo, dok god ima ljudi kojima je ova distinkcija važna, dotle će biti aorista.  

Naišla sam na informaciju da je aorist čak bio u modi, kada su se pojavile SMS poruke, jer je bio brži za upotrebu od perfekta. Sada je situacija drugačija. Smatraju ga arhaičnim, svrstavaju ga u neki dijalekt, ili šta sve već ne. Zašto je to pogrešno?

Čedomir: U vreme telegrafa i naplate poruka po broju slova, razvio se nov način pisanja. Ja se još uvek sećam vremena kad je SMS putovao po 2-3 sata, pa je i fokus poruke morao biti drugačiji. Iskreno me čudi da je tada aorist bio popularniji, jer dok čovek dobije poruku, već sve postaje davno prošlo vreme. Možda je razlog bio isti kao u slučaju telegrafa – kraći oblik. Što se tiče mišljenja ili „smatranja“ nekih ljudi, na njih ne bih trošio svoje aoriste, jer je neznanje u osnovi raznih smatranja. Mudar čovek bi prvo trebalo da shvati da nešto ne zna, a onda da se informiše, promisli i tek na kraju da iznese svoj stav, ako baš mora. Ubrzana komunikacija je izgleda usporila rad vijuga i postala komunikacija radi komunikacije.

Moram da se osvrnem na još jednu pojavu, a to je da više ni učeni ljudi ne znaju da napišu reč seks (pišu sex). Šta si ti još primetio, a da je skrnavljenje jezika?

Čedomir: Seks šta? Hahaha! Nije li interesantno da učeni ljudi poznaju sam koncept? Možda je u ovom slučaju skraćenje u pisanju reči seks (sex) jedan tren više u njegovom upražnjavanju? 

Delimično poznavanje je opasnije od neznanja, jer čoveku daje privid znanja. To, uz autoritativan karakter i pozivanje na autoritet, opasnije su pojave od nespretnog sexa. Tako, na primer, svaki dan se pojavi neki „autoritet“ koji nam kaže kako je nešto apsolutno nepravilno reći ili napisati, a bez obzira na to što je takva izjava potpuna obmana, počinje da se stvara uverenje kod ogromnog broja ljudi da je to zaista tako, pa se onda takvi ljudi osmele da ispravljaju druge koji potpuno ispravno govore ili pišu i da im prorokuju kako je samo jedan ili drugi oblik ispravan. Kod nemislećih, takve se poluistine lako primaju i sežu do sfera profesionalnog života, gde povremeno naiđem na lektore koji me rastuže pojedinim ispravkama.

Najopasnije u ovoj gradaciji opasnosti jeste znanje upotrebljeno u krive svrhe. Tu imamo primere takozvanog silovanja jezika od strane pojedinih aktivističkih grupa – nema čak ni sexa, već samo surovo silovanje. Te grupe su sastavljene od vrlo inteligentnih ljudi koji određene stvari rade na osnovu svojih viših ciljeva. Na kraju, više se ne zna ko tu koga više j**e.

Šta bi nam preporučio da čitamo kako bismo obogatili svoje znanje jezika? Koliko je bitno da na prvom mestu ovladamo maternjim jezikom, pa tek onda da se posvetimo učenju stranog?

Preporučio bih svima da čitaju knjige. 

Radi efektnosti ove gornje rečenice, ostavio bih koji red prazan ispod, da ta informacija dođe do čitaoca. Knjige. Može i ostalo, ali ako moraš da se odlučiš na samo jednu stvar, neka to budu knjige. Što se izbora tiče, preporučio bih prvo mrtve pisce, a onda savremenike.Domaću književnost, pa prevodnu književnost – nije obavezno tim redosledom, ali ipak neka akcenat bude prvo na mrtvim piscima. Naravno, kao što nekad valja preseći pivo rakijom, tako valja presecati i epohe i žanrove, čitati novine, nedeljnike… Neka to bude ritual, po mogućstvu dnevni ritual. Nemojte čekati da dobijete slobodnih 10 dana, pa da navalite kampanjski da čitate –konstantnost uvek pobeđuje. 

Prevodilac Čedomir Pušica autor je popularnog izdanja “Priručnik za prevodioce”.

Budući da su jezici moj profesionalni izbor, mogu da kažem da je učenje stranih jezika bogatstvo. Svaki strani jezik koji učimo, na neki način nam pomaže da otkrijemo i neke posebnosti svog jezika. Učenje svog jezika, ali i bilo kog drugog stranog jezika, predstavlja kontinuiran proces. On se nikada ne završava. Izlišno je govoriti da je za prevodioca važno da poznaje izuzetno i strani i maternji jezik. Međutim, blagu prednost dao bih poznavanju maternjeg jezika. Deluje lako? E, baš je u tome fora. Izuzetno je teško. 

Kakva je situacija kod dece, kada je učenje jezika u pitanju, u smislu da pre uče engleski nego srpski. Da li je to dobro? Na kome je odgovornost? I kako gledaš na to da novi mediji upravo najmanje pažnje poklanjaju čistoti jezika a njihova ciljna grupa su mladi?

Čitao sam i pričao sa ljudima iz Srbije o toj novoj pojavi. Mnogi roditelji su ponosni na to što im deca govore bolje engleski od srpskog. U sredini u kojoj nema engleske nacionalne manjine (kako ovo simpatično zvuči), ova činjenica odmah dovodi do paljenja alarma. Prvo sam bio skeptičan i otpisao to kao običnu malograđanštinu. Međutim, iako je u ponosu roditelja ta malograđanština prisutna, pojava kao takva je vrlo raširena i ukazuje na medicinski problem. Pominje se autizam kao jedan od uzroka. Bez obzira da li je ta tvrdnja tačna, a uzmimo da nije, zar nije zabrinjavajuće da dete provodi toliko vremena u društvu televizora ili računara da bi naučilo strani jezik? 

Kako gledaš na to da ni knjige više nisu izvor pravilne upotrebe jezika i šta nam u tom pogledu preporučuješ?

Čuvajte se nekih novih pisaca. Čuvajte se nekih novih prevoda. I neka vas Bog čuva!

Odoh. (aorist u funkciji izražavanja buduće radnje)

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

Pratite nas