LookerWeekly.com magazin

Scenograf Stevan Aleksić: “Svedočanstva o vremenu i prostoru moraju biti poštovana”


Poslednji jugoslovenski pioniri najverovatnije su i najmlađa generacija koja ima jasna sećanja na vremena i prilike u našoj zemlji pre “devedesetih”. Jedan od njih je i umetnik Stevan Aleksić, rođen 1981. godine u Beogradu, a koji trenutno izlaže svoje radove, filmske plakate, digitalne ilustracije,  inspirisane filmovima zlatnog perioda kinematografije stare Jugoslavije, u galeriji Polet.  Kao scenograf i jugonostalgičar, moj sagovornik  je više od godinu dana proveo ilustrujući plakate kultnih filmskih ostvarenja, pa je tako, u okviru aktuelne izložbe, izloženo preko 30 njegovih radova. On kaže da je to samo prva etapa, i da ga čeka još mnogo posla u kom bezuslovno uživa,  pored svog predavačkog poziva na fakultetu (predaje na Fakultetu za umetnost i dizajn, a od 2018. godine vanredni je profesor na Fakultetu savremenih umetnosti). Aleksićeva izložba “Omaž Jugoslovenskoj kinematografiji” otvorena je do 22. decembra, a o njoj i davnim vremenima, on kaže: 

Za sebe kažeš da si jugonostalgičar, jedan od poslednjih pionira, šta je to što je nekad bilo tako lepo, a što danas nedostaje?

STEVAN: Moja pažnja usmerena je isključivo na segmente koji su bili zdravi. Period srećnog detinjstva do raspada zemlje ostavio je snažan pečat. Bili smo ušuškani i bezbrižni i uživali u kvalitetnim stvarima koje su nam duboko urezane u svest, jer su bile valjane. Počevši od kućnog vaspitanja, izuzetnog igranog programa na TV ekranu, osnovnog školskog obrazovanja, duha i prijateljstva. Naivnost, neiskvarenost, prave vrednosti i uloga porodice. Dobra muzika, filmovi, kultura i umetnost toga doba. Percepcija sveta i čovečnost. Bila je to velika zemlja u svakom smislu. Te zemlje odavno nema. Moj rad jeste omaž tom vremenu koje je neminovno bilo bolje.

Da li su tvoja sećanja upravo živa i dan-danas zbog uspomena, rekvizite koju ste ti i tvoja porodica sačuvali, a da je “made in Yugoslavia”? Šta ti je najdraža uspomena i po čemu je neobična?

STEVAN: Osećaj koji se rađa u trenu kada se oseti tekstura starog papira pod rukom, printanog plakata pre nekoliko dekada je neverovatan. Miris određenih memorabilija jeste instant povratak u prošlost, u bezbrižna vremena, trenutke srećnog detinjstva. Za predmete se vezujem jer oni su čuvari tajni, mnogih lepih priča, okidači su sećanja na naše bližnje od kojih smo nasledili neprocenjive uspomene. Osećam odgovornost i obavezu da sačuvam prave vrednosti, ispričam, zapišem i prenesem dalje.

Ne mogu se odlučiti šta mi je najdraža uspomena, jer ih ima dosta, preko starih fotografija u metalnoj kutiji od keksa, dedine vizit-karte na kojoj je snažno utisnut logo “Beteksa”, bakinog naliv pera i medalje rada iz Saveza Sindikata Jugoslavije, tatine Super 8 kamere, pradedine povellje i svedočanstva o proboju Solunskog Fronta, moje pionirske marame, drvne bojice “Saturn” iz tvornice olovaka Zagreb, omoti Krašovih i Štarkovih slatkiša u kojima smo uživali ’80-tih, ambalaže Robne kuće Beograd, igračke Mehanotehnike iz Izole, i tako dalje.

Na tvojim plakatima su neki od najpopularnijih domaćih filmova snimljenih u vreme Jugoslavije, ali takođe imaš i plakat za film „Mlad i zdrav kao ruža“ koji je svoju renesansu doživeo mnogo godina, decenija kasnije u odnosu na to kada je snimnjen, a ubrzo potom i zabranjen. Kako biraš filmove i da li je taj odabir samo lični ukus, ili nešto još? Šta to?

STEVAN: Veliki broj filmova ostavio je snažan pečat u istoriji domaće kinematografije. U zemlji koja više ne postoji snimljen je impesivan kontigent neponovljivih naslova koji do danas sijaju visoko na lestvici. U ovoj provoj etapi mog poduhvata vraćanja slave filmskom plakatu birao sam ona ostvarenja koja volim, koja sam često reprizirao, uz koje sam se smejao, koji su mi budili maštu, mnoga pitanja, čije sam glavne junake doživljavao kao bliske u periodu detinjstva, odrastanja. To su filmovi meni jako dragi, te oni koji bude lepe uspomene, emocije na vremena koja se više neće vratiti. Kako sam stasavao tako sam i gradio lični ukus, a on se širio kao lepeza.

Koji od filmova bi ostavio podjednako jaku impresiju na gledaoce koji su rođeni nakon raspada Jugoslaviije, koji nemaju nostalgičan pogled na neko ostvarenje iz prošlih vremena?

STEVAN: To su filmovi koji se odnosi na svakodnevni život običnih ljudi. Vremena se menjaju ali, scenografija se smenjuje a karakteri su vrlo slični decenijama. U razgovoru sa mlađim generacijama zaključujem da je isti intenzitet razumevanja i ljubavi prema određenim komedijama koje su oslikavale naše društvo i pojedince, te su tako i danas mladi prikovani uz tv kada se emituje “Nija Lako sa Muškarcima”, “Bal na Vodi”, “Ljubavni Život Budimira Trajkovića”, “Tesna Koža”, serijal “Ludih Godina” i mnogih drugih.

Koje filmove najčešće kao primere navodiš svojim studentima na fakultetu, i zašto?

STEVAN: S obzirom da predajem filmsku scenografiju, običaj mi je da studente provedem kroz istoriju filma nešto šire, i rekao bih da je to jedan rolerkoster koji prolazi kroz razne žanrove, periode svetske i domaće kinematografije. Ako se osvrnemo isključivo na značaj scenografije i njen doprinos filmskom delu, osvrnem se na zlatna vremena kada su se gradili ogromni dekori u filmskim studijima u Košutnjaku, te pomenem jedinstveni film “Dugo Brodovi” u režiji Džeka Kardifa. Ovo je bila anglo-jugoslovenska koprodukcija, spektakl za koji je legendarni scenograf Veljko Despotović izgradio čitava naselja. Zatim pomenem Partizanske filmove, te domaće vesterne za čije potrebe je angažovana jugoslovenska narodna armija koja je pomagala ne samo u izgradnji setova već i učestovala u masovnim scenama. Zaustavimo se malo i u studiju Barrandov u Češkoj u kome su snimani veliki naslovi pa i “Underground” Emira Kusturice, za čije potrebe je veliki Miljen Kreka Kljaković kreirao i izgradio kompletnu scenografiju, a na istom tom mestu snimljena su čuvena ostvarenja kao što su “Amadeus”, “Nemoguća Misija”, “Sibirski Berberin” i pregršt drugih, čuvenih filmova.

Za koji od filmova, za koje su uradio plakat, bi voleo da si radio scenografiju, odnosno, koji bi izabrao za rimejk?

STEVAN: Odmah ću reći da sam veliki protivnik rimejk poduhvata. Na veliku žalost u nedostatku ideja i originalnih scenarija poseže se za reciklažom i to na kraju uvek ispadne skaradno. Ne treba dirati ono što valja u istoriji kinematografije, ta svedočanstva o vremenu i prostoru moraju biti poštovana. Da imam prilike vratiti se kroz vreme, priključio bih se autorima scenografije za filmove “Crni Bombarder” i “Davitelj protiv Davitelja”, jer spadaju među najdraže naslove za koje sam ilustrovao plakate. 

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

Pratite nas