LookerWeekly.com magazin

U blatu do guše, na Terazijama

Zašto su jedni uzdržani, drugi šokirani, a treći, opet, odlučili da istoj predstavi daju čistu peticu?  I zašto su gledaoci sinoć u pozorištu bili u kabanicama?

Uz malo teksta, dosta muzike i nezamislivo mnogo blata, sinoć je igrana predstava NO43 Prljavština, u Pozorištu na Terazijama, a u okviru glavnog programa Bitef festivala. Ovaj komad organizatori su najavili kao najbitefovskiji. Publika ga je doživela različito, jer tako to obično biva, kada govorimo o neobičnom prizoru na sceni.

Upečatljivo ostvarenje autorskog dvojca iz Estonije, Ene-Lise Sempere i Tita Ojasoa, uživo je prenosio RTS, a građani na Trgu Nikole Pašića mogli su da prate izvođenje i pod otvorenim nebom, direktno na platnu. Ipak, posebna zanimljivost je to što je publika u prvim redovima Pozorišta na Terazijama prisustvovala predstavi NO43 Prljavšina u kabanicama. Razlog tome je scenografija ove, po mnogo čemu, posebne drame.

Naime, čitavu scenu je ispunjavao bazen blata. Mokra zemlja je dosezala do polovine listova aktera. Prema auditorijumu je bila postavljena zaština, providna ograda, kako bi se što više umanjilo eventualno prskanje publike blatom i vodom.

Devet glumaca, tokom sat i četrdeset minuta trajanja predstave, pleše, skače, izvodi polusalta, i zaranja licem u blatnjavu podlogu. Oni se polivaju vodom iz kanta i creva, grohotom se smeju, plaču, glume scene seksa, onanije i skidaju se do gole kože. Da li se njihov glumački trud i napor i umetnički isplatio? I te kako jeste!

Protagoniste, različite starosne dobi, prati muzika, i to od valcera do, u ovoj predstavi katarzičnog, hard basa. Oni su sve vreme u elegantnom kostimu, u odelima ili svedenim haljinama, u kontrastu s blatnjavom scenografijom. Lepo odeveni, valjajući se u prljavštini, uz ništa ili malo reči, oni govore o dekadenciji, jeftinim porivima, kolektivnoj masturbaciji, o mačoizmu, o društvu danas i sutra.

„Ovaj svet izgleda da je bio nesporazum. Samo pokušaj koji je bio neshvaćen“, jedne su od retkih rečenica koje glumci izgovaraju, a koje na jasan način prenose poruku predstave.

Blatuština, seksualna koreografija, i u pojedinim  momentima naga tela deluju kao prst u oko, kao eksplicitna poruka svetu da je vreme da se otrgne, osvesti i vrati sebi. Jer kakav bi to bio svet bez čoveka? Bez ljudi?

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

five × one =

Pratite nas