Roman španskog autora Hesusa Karaska Žegapredstavlja svojevrsni amalgam Čehovljeve pripovetke Stepai romana Na putuDžeka Keruaka. Iako verovatno ne namenski, autor je u svoj debitantski roman učitao dve književne veličine sa kojima se nije lako nositi. Međutim, Karasko je napravio delo dostojno da stane rame uz rame sa pomenutim klasicima.
Žegaje roman o dečaku čije ime se nikad ne pominje, ali kojeg upoznajemo do najdubljih slojeva duše. Ovo je zastrašujuća priča o distopijskoj viziji odbeglog dečaka koji koji luta kroz opustošene i sušne španske predele. Pobegao od nasilja i zlostavljanja, dečak se suočava sa još jačim silama – silama prirode kao što su glad, žeđ, hladnoća, strah, usamljenost, strepnja, neizvesnost. Njegova traumatična prošlost pominje se samo kao nagoveštaj, blesak, emocionalni pad, ali do kraja čitalac ne saznaje ni njegovo ime niti iskustvo kroz koje je prošao. Ipak, iako u neznanju o prošlosti dečaka, čitalac se neminovno postavlja na njegovu stranu i saoseća, jer ono što je opisano u romanu u „kojem se ništa ne dešava“ izaziva snažan spektar emocija tokom čitanja.
U ovom romanu nema naglih obrta, nema ključnog momenta i klimaksa, uopšte, nema tradicionalnog sižejnog zapleta; narušena je matrica podražavanja stvarnosti, a Karasko je vešto pronašao nov način stvaranja kompozicije. Naturalistički refleksi i epigonstvo ovde nemaju učešće, a na relativno malom prostoru Karasko je rekao kvantitativno srazmerno kao što drugi govore kroz čitave tomove razvučene proze. Ovde se nalazi totalitet života u malom upravo zato što je srž ovog romana njegova atmosfera, sugestivno strujanje detalja koji su neprimetno utkani u naraciju. Težište Karaskovog stvaralačkog postupka nije na fabuli već na istančanom prikazivanju unutrašnjeg sveta pojedinca. Kao što je stvaran život pun nerazjašnjivih problema, nagoveštenih mogućnosti, tako i Karasko odbija da čitaocu pruži stereotipan zaplet priče.
Pojedini segmenti ovog romana predstavljaju oličenje objektivnog pripovedanja, međutim pojavljuje se u naratološkom smislu svojevrsna „sugestivna subjektivnost“ jer su sižejni obrti zapravo interiorizovani. Tome u prilog idu i opisi prirode koji su uvek koncizni i svrsishodni. Pejzaži nadomešćuju opis psihičkog stanja dečaka i ujedno predstavljaju autora kao likovnog umetnika. Dijalozi su vrlo svedeni jer se osim dečaka u romanu pojavljuje još gotovo samo jedan lik, a to je stari pastir kojeg dečak prati. Psihologizacija i mikrodogađaji vladaju kompozicijom, a poetika pejzaža zauzima posebno mesto. Jako je teško prikazati jednoličnu pustoš a ne opisivati stalno pejzaž. Priroda je predstavljena kroz perspektivu dečaka i dinamiku putovanja. Upravo kao u Čehovljevoj Stepi– pejzaž je opustošen do te mere da se može „čak i ptica prepoznati ako preleti dva puta“. Veličina prostranstava, nebo i zvezde pojačavaju osećaj usamljenosti kod dečaka, čime Karasko nagoveštava ideju da prostranost ograničava čoveka jer čovek ne može da je obuzda. Problematika Žegeje veoma složena, kompozicija vrlo kompleksna. Pejzaž je zapravo samo polazna tačka, a kroz naraciju dolazi do izvesne metamorfoze opisa u impresiju, reči u melodiju. Bogatstvo sadržaja nalazi se u zadivljujućoj konciznosti kazivanja.
Veličina ovog romana takođe je u prenebregavanju normi i zanatskih postupaka, u odbacivanju važećih kanona ukusa. Doduše, pikarski roman tradicionalno je vodeća forma američke književnosti, što proizlazi iz potrebe za kretanjem, za osvajanjem novih teritorija, i pre svega, iz potrebe da se otklone okovi kolonijalne Evrope. Postkolonijalna teorija je uvidela značaj umetničke forme koja sagledava junaka u prostoru. Karasko je toga veoma svestan i upotrebljava svaki pasus kako bi to naglasio. Beg, putovanje, a ne destinacija jeste preokupacija ovog dela, te se u pojedinim kritikama upoređuje sa bitničkim klasikom Na putu. Putovanje dečaka i starca je putovanje radi putovanja, decentralizovano i u svim pravcima, putovanje koje ne teži krajnjoj destinaciji i nije potraga za identitetom. Ono je moderna Odiseja. To frenetično putovanje postaje užitak po sebi, a knjiga Žegaje faktografsko beleženje utisaka koje izazivaju događaji na tom putu. Ako i uzmemo da putovanje ima neki cilj, onda stvaranje ovog dela prevazilazi cilj putovanja, a stvaranje junaka putnika prevazilazi ideju da su likovi fiktivni. Ovaj roman je antikonvencionalan, u njemu se nalaze autentični junaci. Uprkos tome, način na koji Karasko piše o putu i kretanju čini se mitski i idealizovan, gotovo romantizovan. Ispunjavajući realističnim detaljima svoju prozu, autor junake ispituje kao pojavu, fenomen, a ne kao ljudska bića ili saputnike, uzdižući ih tako do simbola.
