LookerWeekly.com magazin

Entoni Hikling: “Uzimam stvarne događaje kao zrnca peska u školjkama i od njih pravim bisere”

Entoni Hikling, renomirani anglo-francuski glumac i reditelj čija su ostvarenja prikazana širom sveta, bio je gost jedanaestog izdanja Merlinka festivala u okviru kojeg je prikazana retrospektiva njegovih filmova “Little Gay Boy” (2013), “One Deep Breath” (2014), “Where Horses Go to Die” (2016) i “Frig” (2018).

Njegove filmove karakteriše religijska simbolika i eksplicitni seksualni prikazi koji često brišu granicu između preteranog nadrealizma i realizma, a Hikling za svoj rad kaže da je inspirisan potrebom da spozna istinu o sebi što se ističe kao glavna odlika u radu mnogih umetnika. Zbog toga mu više prija da ga karakterišu kao umetnika nego kao filmskog reditelja.

Povodom njegove druge posete Merlinka festivala i Beograda, razgovaramo sa njim o filmovima, inspiraciji za njegov rad, odnosu sa filmskom kritikom i utiscima o Merlinka festival sedam godina od prve posete.

Tvoj rad karakteriše prisustvo religijskih elemenata. Odakle potreba za tim?

Entoni Hikling: Zbog mojih filmova, posebno je to bio slučaj sa filmom “Mali gej dečko”, nailazio sam na kritike zbog prisustva religijskih elemenata koji nisu viđeni u filmu pre. Suština je da sam ja bio veoma uključen u crkvu, do te mere da sam želeo da budem deo crkvene službe, posebno kad sam bio mlad.

S druge strane, to je bio period kad sam pokušavao da se pomirim sa svojom seksualnošću, i te dve stvari su pružale otpor jedna drugoj, jer kao religiozan dečko mislio sam da ću zbog svoje seksualnosti otići u pakao, da sam loša osoba, a opet sam znao da je to moja priroda i da to ne treba da se menja.

Mislim da je to slučaj sa svim religijama i zemljama iz svih delova sveta.

Čuli smo da je film „Mali gej dečko“ tvoja lična priča…

Entoni Hikling: „Mali gej dečko“ je zasnovan na mojoj ličnoj priči, kao što je slučaj i sa filmom „Gde konji odlaze da umru“ i „Frig“. Mnogi umetnici poput Marine Abramović, Luize Buržoa i drugih koriste svoje lično iskustvo kao polaznu tačku za stvaralaštvo, a u potrebi za takvom vrstom kreacije je ideja o istini, o tome ko smo.

U mojim filmovima možete videti scene koje su inspirisane mojim odnosom sa majkom, sa ocem kog sam upoznao pre sedam godina, kao i moj odnos prema crkvi i slično. S obzirom na to da sam dugo radio na sebi kako bih se pomirio sa svojom prošlošću, to mi je omogućilo da svoja iskustva iskoristim kao polaznu tačku za svoj rad jer sam uspeo da prihvatim i zavolim sebe baš takvog kakav sam. To je ono na čemu svi treba da radimo bez obzira kojim poslom se bavimo. Ja svoj posao nazivam “ličnom mitologijom”. Uzimam stvarne događaje kao krupna zrnca peska u školjkama, i od njih pravim bisere, ukoliko to želim.

Previše je ličnih stvari u mom radu, i mnogi će reći da u tim situacijama ljudi koriste svoj posao da bi se pomirili sa svojim psihološkim problemima i slično, a ja sam proveo dug period na terapijama radeći na sebi.

Postao sam Reiki praktičar, vežbam Reiki dugi niz godina, i tek kad sam tako pristupio svojim problemima, tek sam onda počeo da stvaram. Osetio sam da, da nisam prošao kroz te stvari, da ne bih bio sposoban da stvaram na osnovu toga. Radio sam kako bih video kroz šta sam sve prolazio, da bih to i prihvatio, iako sam svestan da taj proces prihvatanja i razumevanja i dalje traje i da će trajati. Bez obzira kako sam se osećao i kako se sad osećam dovoljno sam se bavio time kako bih od svih tih boli mogao da stvaram. Sad mogu da pričam o tome šta se dogodilo sa mojom majkom, mogu da govorim o religiji jer sam se bavio time, jer sam se bavio onim ko sam, i naučio sam da poštujem i volim sebe što svako treba da radi tokom svog života.

Mog biološkog oca upoznao sam pre sedam godina. On je Indijac, upoznao sam ga u bolnici i to je bilo potpuno bizarno jer ga pre toga nikada nisam video.

Bilo je prilično neverovatno da u gomili doktora pokušavam da prepoznam ko od njih bi mogao da bude moj otac. Pritom je on, kao veoma inteligentan čovek, u tim trenucima počeo da koristi veoma okrutne šale. Čak mi je poklonio i slatkiše za decu iako sam u tom trenutku imao više od trideset godina, što je poprilično bizarna situacija. „Little Gay Boy chrisT is dead“ je bio prikaz tog susreta i bizarnog odnosa koji sam imao sa majkom.

Takođe, i film „Frig“ je lični prikaz raskida jedne veze…

Entoni Hikling: Početna tačka za pravljenje filma „Frig“ bio je prekid veze uz referencu na delo „120 dana Somode“ Markiza de Sada. Taj raskid je doneo jedan težak period u mom životu jer je to bila jedna izuzetno intenzivna veza. Od samog početka, govorio sam sebi da, ako želim da radim po delu „120 dana Somode“ onda ću to morati da radim baš kako treba ili nikako. Kao većina umetnika, bio sam okružen umetnicima, performerima, prijateljima i nekako smo uspeli da ostvarimo to. Kao Derek Džaman, on nije imao novac na početku, tako smo i mi radili. Još tri događaja su me inspirisala za rad na ovom filmu: anti – gej nasilje koje sam video u Čečeniji, uspon Nacionalnog fronta u Francuskoj i smrt mog oca.

Kakav je odnos kritičara prema tvom radu?

Entoni Hikling: Prilično dobar. Verujem da se mnogim ljudima ne dopada način na koji pišem, ali kada vide moj rad to im se dopadne. Ljudi na početku ne znaju kako da pristupe mom radu, mnogi i dalje ne znaju, ali nastave da putuju po svetu pa stiču neki utisak. Kada generalno govorim o recenzijama, one su veoma pozitivne. Pročitao sam dosta članaka u Nemačkoj gde su povezivali moj rad sa Pazolonijem, iako ja ne vidim moje stvaralaštvo kao takvo, ali verujem da im to pomaže da razumeju moj rad.  

Kada ljudi vide tvoje filmove i kada znaju da su oni prilično lični, kako reaguju? Da li te je neko pitao da li je sa tobom sve u redu?

Entoni Hikling: Nisu mi upućivali to pitanje, ali jesu poglede. (smeh) Sećam se kad sam jednom bio u Bilbau u Španiji, prišla mi je osoba i rekla „Bože, toliko sam uplašena što ću te upoznati“. Kada sam iznenađeno pitao zašto, odgovor je bio „Pa, zbog tvojih filmova!“ (smeh). Oduvek sam želeo da komuniciram kroz svoj rad i zato sam više bliži onome što se može nazvati umetnošću pre nego filmskim rediteljem. Stvari koje osećam i kroz koje sam prolazio i kroz koje prolazim uvek uzimam kao startnu poziciju za stvaranje. U deset godina u Francuskoj, samo je deset filmova bilo zabranjeno za maloletne gledaoce, od toga su dva filma bila moja – Mali gej dečko i Frig. Nekako u Frigu postoji nekoliko teških scena, ali nema seksa.

Ako se u Francuskoj godišnje proizvede 300 filmova, a samo je 10 senzitivnih, posebno u ovo doba u kojem živimo, onda to pokreće mnoga pitanja o odnosima i umetnosti danas.

Govorili smo o prodaji umetnika i stvaranju mejnstrim filmova radi profita. Da li ste nekad bili u dilemi oko odabira tog puta?
Entoni Hikling: Moj cilj do sada je da budem iskren prema sebi i da radim sve instinktivno. Dugo sam proveo na univerzitetu, studirao sam glumu u Mančesteru, i kad sam se vratio na Univerzitet u Pariz, proveo sam 7 godina usavršavajući režiju sa fokusom na kvir umetnost. Definitivno sam više praktični i umetnički nego intelektualni tip ličnosti. Cilj mog rada nije novac, već da ostanem veran sebi, da ispričam stvarnu priču, da se prepustim instinktima. S jedne strane, prodaja mi ne znači ništa, a sa druge strane, vodi me po celom svetu. U isto vreme, znam da je to dobra stvar iako deluje teško, jer tokom rada na svojim filmovima mislio sam da ću u jednom trenutku umreti. Bilo je to mnogo posla kada sve radi samo jedan čovek bez novca. Kada kao reditelj imaš novca – to te štiti. Kao reditelja, produkcija će te zaštiti, preuzeće dosta poslova, i sl. A kad si sam kao ja u filmu „Frig“, onda preuzimaš sva s*anja, i potrebno ti je godinu – dve da snimiš film, a to je veoma teško. Zbog toga se trudiš da budeš okružen određenim ljudima što ja oduvek radim – umetnicima, inspirativnim ljudima.. u protivnom se ne uključujete u taj posao.

Možda će nekom zvučati kao bajka, ali ako ostanete iskreni i dosledni prema sebi, što umetnici uglavnom rade, ostajete fokusirani. Bio sam na izložbi Marine Abramović i video sam da i ona pokušava da ostane verna onome ko je. To je ono što radim i što se trudim da nastavim da radim.

Na ličnom nivou voleo bih da radim i drame, ali nažalost stvar novca me plaši jer imam 44 godine i pitam se koliko dugo mogu ovako da radim bez finansija. Ali ko zna..?

Bili ste prvi internacionalni gost na Merlinka festivalu, 2012. godine. Kakvi su vaši utisci o Merlinki sada nakon sedam godina u poređenju sa prvobitnim utiskom?

Entoni Hikling: Primećujem veliku razliku, festival izgleda mnogo integrisanijie vidim da ga ljudi sve više prihvataju. Merlinka je dosta porasla, vidim dosta medija, redovno pratim festival. Mnogo je više posetilaca, ceo Dom omladine Beograda je trenutno u službi Merlinke, a ono što me najviše raduje je taj osećaj olabavljenosti, ljudi su opušteniji. Počeli su da uživaju u festivalu opušteniji jer su prestali toliko da se brinu za svoju bezbednost zbog dolaska na festival. Veoma sam uzbuđen što sam ponovo ovde.

LookerWeekly

Onlajn nedeljni magazin LookerWeekly.com čitaju mlade i radoznale osobe, koje tragaju za informativnim, zabavnim i edukativnim sadržajem iz najrazličitih oblasti.

BJF19 LookerWeekly.com baner

Imate komentar?

Pratite nas