fbpx
LookerWeekly.com magazin

Italijanski reditelj Antonio di Biase: “Izgubili smo znanje prenošeno vekovima”

Od vrha planina Abruco do Jadranskog mora još uvek ima ljudi koji žive u direktnom dodiru s prirodom: Domeniko, stari pastir koji dane provodi sa svojim stadom ovaca na velikim visinama, bez struje i vode; Nisida, 90-godišnja udovica koja, dirnuta verom, odlučuje da krene na hodočašće u Isposnicu Svetog Bartolomeja; Nikola, penzionisani ribar koji živi s belom mačkom u ruševinama svog starog ribarskog sela okruženog modernim gradom. 

Italijanski reditelj Antonio di Biase je na filmskoj traci od 16mm dokumentovao priču o ovom mestu i ljudima koji u njemu žive. Njegov film „Tempo vode“ biće prikazan na 13. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs 9. septembra u 20 sati na Letnjoj sceni na Kalemegdanu (iza Galerije Prirodnjačkog muzeja) u okviru Međunarodnog takmičarskog programa. Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljem filma. 

Šta vas je inspirisalo da napravite ovaj dokumentarac?

Antonio: Već dugo vremena imam ideju, još otkad sam bio na čamcu za pecanje prvi put 2015. godine. U toku ovog snažnog iskustva, bio sam oduševljen pogledom sa planine Abruco koja se vidi na horizontu kao veliki zid preko mora. Onda sam saznao da je za stare ribare pogled sa planine osnova predviđanja vremenskih uslova. Takođe, pastiri koji žive na planinama mogli su da gledaju u more tokom ispaše. Odatle potreba da spojim ova dva sveta u filmu: svet ovčarstva i svet ribarstva kao put u prošlost.

Vi ste mlada osoba i bavite se filmom, a radili ste sa veoma starim ljudima. Koliko ste se poistovetili s njima lično i kako ste nosili sa generacijskom razlikom?

Antonio: Došlo je prirodno. Tri protagoniste filma su bili veoma ljubazni i pomogli su nam. Kada je u pitanju Domeniko, pastir koji živi na planini, upoznao sam ga 3 godine pre snimanja da bih zadobio njegovo poverenje. Ali uopšteno, ljudi seljačkog porekla su veoma gostoljubive prirode. Srećni su kada vide mladu osobu zainteresovanu za njih: više od generacijske razlike, za mene je to bilo generacijsko razumevanje. Takođe, u većini slučajeva, stari ljudi ne mare mnogo o pojavljivanju, i tokom snimanja, čak i kada smo planirali različite kadrove, ispali bi potpuno prirodni.

U nekim izjavama za medije život prikazan u filmu je opisan kao “nestajući način života”. Da li mislite da je danas moguće vratiti koncept “života s prirodom”, možda na novi (ili čak isti) način?

Antonio: Ne mislim da će se taj koncept vratiti u istom stilu kao ranije. Starije generacije koje su rođene pre kapitalizma i novih tehnologija su imale potrebu da imaju direktan odnos sa realnošću: morali su da budu sposobni da gledajući u nebo predvide vreme, da okuse vodu da bi znali kolko su blizu sela tokom maglovitog dana. Sada te veštine nisu više potrebne i izgubili smo znanje prenošeno kroz vekove. Poslednjih decenija svedoci smo ulaska u novu geološki period. Sve se menja i svet neće biti kakav je bio ranije.

Mnogi režiseri dokumentaraca koriste kombinaciju fikcije i stvarnosti da bi dodali dramu pravim životima i događajima. Kakav je bio vaš režiserski pristup ovom filmu? Kako biste opisali vaš  pristup stvaranju što se tiče tehnike i kinematografije?

Antonio: Ceo film je snimljen na filmskoj traci od 16mm. Ne samo zbog estetike, već zato što ovakvo snimanje zahteva skroz drugačiji pristup stvarnosti da bi dobili slike. Bio je to obavezan metod da bih ispričao priče na način na koji sam želeo. Snimili smo samo 4 sata materijala za 52 minuta filma. Zato sam morao biti prilično siguran šta nam je trebalo i, naravno, morali smo da konstruišemo i planiramo mnogo kadrova. Za svaki kadar morali smo da pripremimo kameru, izmerimo svetlo, računamo i menjamo trake u ekstremnim situacijama (da bismo došli do pastira, hodali smo 7 sati, na visini od 2000m, noseći svu tešku opremu). Vremenom smo se navikli i tehnički proces je sve brže išao. Ono što je za mene neverovatno kod dokumentaraca je to da, čak i kada su kadrovi planirani, neočekivano se ušunja i uvek smo se prilagođavali stvarnosti.

Kakve su bile reakcije ljudi na film? Šta im je bilo najinteresantnije?

Antonio: Tri protagoniste filma nikad nisu bili skroz upućeni u to šta radimo, ali verovali su nam kao ljudima. Naravno da su nas naivno gledali kao televizijsku ekipu. Nije ih mnogo zanimala umetnička vrednost filma. Svideo im se film, ali ne previše otkrivajući o sebi. NIje im bilo stalo do pojavljivanja, učestvovali su u filmu samo zato što sam ih zamolio i zato što su videli da imamo dobre namere.

Kako situacija sa virusom Kovid-19 utiče na Vašu kreativnost i rad? Na kojim ćete projektima i filmovima  raditi u budućnosti?

Antonio: Moram priznati da sam zahvaljujući Kovidu počeo da radim na svom sledećem projektu. To će biti mali nenarativni film u celosti napravljen od materijala preuzetog sa „webcam live-a“ koje možete pronaći na internetu. Imam potrebu da se distanciram od tema kojima sam se bavio u prošlosti i da okrijem nešto novo. Stvaranje filmova bi trebalo da bude beskrajno otkrivanje sveta. Mogu reći da mi je, uprkos patnji, situacija sa Kovidom 19 pomogla da više razmišljam o kontradikcijama ere u kojoj živimo.

LookerWeekly

Onlajn nedeljni magazin LookerWeekly.com čitaju mlade i radoznale osobe, koje tragaju za informativnim, zabavnim i edukativnim sadržajem iz najrazličitih oblasti.

Imate komentar?

Instagram has returned empty data. Please authorize your Instagram account in the plugin settings .

Prijavite se na LW vesti!

Budite u toku sa najnovijim vestima iz kulture u našoj zemlji.