LookerWeekly.com magazin

Stil pisanja mi je hirurški

“Posmatrano sa strane, sve ovo često izgleda nespojivo, ali za mene to je jedina moguća kombinacija”, o pisanju romana i medicini kaže oralni hirurg i pisac Aleksandar Petrović.

Nakon “Kolaža za dvoje”, Petrović nam predstavlja svoju drugu knjigu, “Beogradsku knjigu mrtvih”. Za razliku od prvenca, koji je o ljubavi, u novom romanu autor nam pripoveda o beogradskoj mumiji stvarajući tako krimi priču.

LW: Šta povezuje beogradsku mumiju, policijskog inspektora i naučnicu koja je nestala pre nekoliko dana?

Aleksandar: Nestankom naučnice Isidore Kovačević, koja se bavila proučavanjem beogradske mumije, počinje da se odmotava priča mnogo složenija nego što na prvi pogled izgleda. Slučaj preuzima policijski inspektor Nebojša Radić iz Odeljenje za potrage, ni ne sluteći kuda će ga sve istraga odvesti. Ostalo pročitajte, obećavam da vam neće biti dosadno.

LW: Govorimo o Vašem drugom romanu «Beogradska knjiga mrtvih», koji ste objavili nakon pauze od pet godina. Otkud inspiracija za jednu ovakvu krimi priču?

Aleksandar:  Okosnica knjige rodila se kada sam u novinama pročitao članak o beogradskoj mumiji koja se, umesto da bude turistička atrakcija, zbog nepažnje nadležnih raspadala. Profesor Anđelković sa odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta, na sve moguće načine pokušavao je da spase mumifikovane ostatke Nesmina, staroegipatskog sveštenika. Bilo je potrebno mnogo novca za nabavku staklene vitrine u kojoj bi bio čuvan, uz odgovarajuću vlažnost i temperaturu vazduha. Takođe, ispod leve miške mumije sačuvana je egipatska knjiga mrtvih za koju se, zbog debljine, pretpostavlja da sadrži do sada nepročitana poglavlja. Meni je ovo izgledalo kao savršena tema za roman i to u krimi žanru u kojem sam odavno želeo da se okušam, ali na malo drugačiji način.  

LW: U kom vremenu se odvija beogradska priča «Beogradske knjige mrtvih»?

Aleksandar: Glavni tok priče dešava se u savremenom Beogradu, drugoj deceniji dvadeset prvog veka. Godina nije tačno precizirana pošto se okolnosti važne za zaplet nisu menjale. Pripovedanje o beogradskoj mumiji zahteva i uplive u prošlost, tako da se pominju i zanimljivosti iz istorijata prestonice od 1888. godine kada je mumija stigla kod nas, pa do danas.

LW: Iako najčešće očekujemo da sretnemo pisce iz jedne određene branše, nije neobičn i da lekari budu ti koji se odlučuju za pisanu reč. Kako ste Vi od oralnog hirurga postali pisac?

Aleksandar: Pisanje je oduvek bilo deo mene, samo je čekalo pravu priliku da se ispolji. Kada sam završio fakultet, imao sam manje obaveza i više vremena da mu se posvetim. Onda je sve krenulo nekako spontano. Uzbuđenje i osećaj ispunjenja koje osećam kada završim priču ili roman su zaista posebni. Stvaranje novih svetova moćan je podizač raspoloženja. Hirurgija i pisanje se u mojoj glavi lepo dopunjuju. U oba slučaja morate naučiti kako da poštujete pravila, dok dobro ne ovladate njima. Tek onda možete biti kreativni. Uvek postoji uvod, razrada i zaključak. Rezulati su odmah vidljivi.

Stil pisanja mi je hirurški: kratak, jasan, precizan.

LW: Koliko Vam onda znanje iz medicine pomaže u pisanju?

Aleksandar: Poznavanje sudske medicine mnogo mi je olakšalo uobličavanje „Beogradske knjige mrtvih“. Uopšte uzevši, šestogodišnje proučavanje psihofizičkih osobina čoveka, razloga zbog kojih oboljeva, strahova, načina lečenja kao i razmišljanja na temu celovitog pristupa životu dosta pomaže prilikom pisanja. U tom osobenom sagledavanju sveta krije se prednost i drugačiji pristup kreativnom procesu duge liste lekara pisaca.   

LW: Kažu da su Vaši likovi veoma živopisni, da ste pravi portretista. Kako dolazite do svojih likova?

Aleksandar: Oni pronalaze mene. Nameću mi se. Sastavljam ih poput doktora Frankenštajna, uzimajući najbolje delove od ljudi koje svakodnevno srećem na ulici, u ordinaciji, prijatelja, sebe. Svađamo se redovno, ali im najčešće popustim. Ipak će oni večno živeti među koricama knjige. Bitno mi je da moji junaci budu upečatljivi. Nesavršeni ali dopadljivi, barem na nekom nivou, kako bi čitalac mogao da se identifikuje s njima. Ako se zabavljam dok ulazim u njihove umove znam da su živopisni i da će ih publika upamtiti.

LW: Da li već imate na umu i sledeći roman?

Aleksandar: Obrisi novog romana polako se naziru. Biće to jedna nadasve posebna ljubavna priča smeštena u vrlo čudno okruženje. Sigurno će se do završne verzije još mnogo toga izmeniti, no tu se i krije uživanje u stvaranju.

LW: Za koga je Vaš roman «Beogradska knjiga mrtvih, kome biste ga preporučili i zašto?

Aleksandar: „Beogradska knjiga mrtvih“ će biti poslastica za sve radoznale duhom. Ljubiteljima drugačijih krimića, egiptoljupcima i onim čitaocima koji sebi postavljaju pitanja o suštini života.  

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

Pratite nas