LookerWeekly.com magazin

Marko Kostić

Papirnati Sturm und Drang

Filmski reditelj i esejista (između ostalog, i u kultnom RTS-ovom „Metropolisu” i na famoznom „Popboksu”) – Marko Kostić, pre šest godina je nagrađen kao reditelj kratkog igranog filma „Princ od papira”…

Rađen prema scenariju Vladislave Vojnović, „Princ” je tri godine kasnije produžen i do celovečernjeg trajanja (91 minuta). U međuvremenu, dok je njegov dugometražni film pobirao uspehe, mahom na stranim festivalima, Kostić je realizovao kratki dokumentarac „Građanin ker” (u produkciji „Luks filma”, kojem dugujemo i „Princa”), koji u dotičnoj kategoriji nije bio ništa manje zapažen, kako na beogradskom Festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, tako i na još petnaestak međunarodnih smotri. Ali, najaktuelnija u njegovom stvaralačkom radu jeste predstava „Papirnati Pinter”, koju je postavio na novoosnovanoj „Sceni Carina” (prekoputa istoimene državne institucije), sa grupom novobeogradskih pozorišnih poslenika (glumci: Rade Ćosić i Vladimir Tešović, scenograf i dizajner papirne lutke: mr Aleksandra Zdravković, montažer trejlera: Novak Simić), izvedena na nedavno završenom “Mikser” festivalu i o kojoj je “LW” već pisao u više navrata.

Ovog puta, o predstavi i još ponečemu razgovaramo sa kreativnim uobličiteljem iste koji, zahvaljujući svom novom planiranom dokumentarcu “Fatamorgana Josipa Novaka i pauci” (koreditelj je Milan Milosavljević i film govori o pionirskom delu srpske kinematografije „Rudareva sreća”, iz 1928.), kao i zanimljivim fenomenološkim tekstovima o filmu koje ne prestaje da piše, ulazi u red najaktivnijih predstavnika savremene srpske kulturne scene, mlađe generacije (rođen 1973.).

LW: Na koji način se tvoj rad u pozorištu nadovezuje na tvoj filmski i esejistički rad?

MARKO: Rad u pozorištu je mnogo lakši. Takođe, pozorišne predstave su podložne promeni u toku trajanja predstave, dok filmska režija funkcioniše po principu taknuto-maknuto. Moj rad u pozorištu može se opisati kao umetnost sa ciljem socijalizacije, dok su moji filmovi bave socijalnim temama zarad umetnosti. Evo, moj novi dokumentarac “Fatamorgana Josipa Novaka i pauci” (koreditelj Milan Milosaveljvić) bavi se kapitalističkim propagandnim filmom iz 1928 „Rudareva sreća” snimanom u okolini rudnika Jerma u Pirotskom okrugu. Film postavlja pitanje zašto rudnik više ne radi i zašto se industrijalni elan tako brzo izgubio iz domaće kulture i politike. Film je premijerno prikazan na „Beldoksu” (beogradski međunarodni festival dokumentarnog filma, prim. aut.) , a prikazaće se i 1. juna u Studentskom gradu. Iako je premijera protekla vrlo uspešno, pitam se da li povratni efekat takvog filma može da se približi živoj razmeni energije prilikom izvođenja jedne predstave.

LW: Kao i u tvom filmu „Princ od papira” i u dotičnoj predstavi pridev „papirnati” kao da bi trebalo da stvori ogradu, koju dečja vizura daje prema ozbiljnim temama. Zašto je za tebe bitna ta vrsta odmaka?

MARKO: Pridev „Papirnati” ideja je umetničkog direktora „Scene Carina” Nataše Milović i veza sa „Princem od papira” (po scenariju Vladislave Vojnović), je prilično slučajna. Ako treba da navedem neku autorsku simboliku ovog prideva, mislim da se ona nalazi, ne u dečijoj, već u literararnoj osnovi mojih rediteljskih ostvarenja. Igrani filmovi koje sam potpisao, kao i ova predstava, posvećeni su slici umetnosti iz ugla književnosti. Pošto i sebe delimično ubrajam u pisce, papirni pridevi u mojim naslovima možda i nisu čista slučajnost.

LW: Zašto je za tebe Pinter značajan u zantaskom, a zašto u ideološkom smislu?

MARKO: Pre ove predstave ja sam poznavao samo filmove snimane po scenarijima Harolda Pintera. Najviše je sarađivao sa jednim od mojih omiljenih reditelja, disidentom Makartijevih progona, Džosefom Louzijem. Moram da priznam da ništa nalik tim filmovima nisam našao u komadima koje smo postavili. Iako mi u početku nisu bili razumljivi komadi koje je Nataša izabrala, čak mi se nisu ni dopali, intuitivno sam ušao u njih tokom proba. Ta dela zapravo i govore o nerazumevanju među ljudima, o besmislenosti nasilja koji uzrokuju autoriteti otuđeni od sebe i od drugih. Autoriteti u ova četiri komada („Stanica Viktorija”, „Glasovi porodice” , „Još jedno pred odlazak” i „Gorštački jezik”) misle da se obraćaju drugima, a zapravo pričaju sami sa sobom. Nikad niste sigurni da li Pinterovi tirani viču na svoje žrtve da ih zaplaše ili viču da bi u sebi nešto ućutkali.

Takođe, čitajući ove komade, puno toga sam saznao o vezi dramaturgije i glumačke profesije, budući da je Pinter bio i glumac. Proizvoljnost i apsurdnost njegovih dijaloga za mene je bila toliko intezivna da sam mogao da ih shvatim samo kao liberelizaciju glumačkog i scenskog izraza.
Potom sam se setio da sam i ja glumio u studentskoj ekranizaciji Pinterovog „Nemog kelnera”, u režiji Dušana Popovića. U tom periodu sam, igrom slučaja, i režirao jedan kratki film po Pinterovom komadu, čije sam ime zaboravio. Moj privremeni zaborav na ove događaje uputio me je na podsvesno i intuitivno tumačenje njegovog dela i u ovom projektu, umesto klasičnog rediteljskog analitičkog pristupa.

Pinterovi komadi su toliko zahvalni za adaptaciju da se usuđujem da kažem da oni predstavlju samu podsvest savremenih dramskih institucija. Njegova dela nisu uvek oličenje dramaturške poente, ali zato predstavljaju mističnu prirodu pozorišnog nastupa, slobodnog u nameri da pronađe smisao u samom sebi. Iz istog razloga, iako ova predstava ne počiva na mojim autorskim i ideološkim osnovama, ona i te kako ostvaruje moje neposredne umetničke ciljeve koji se tiču intelektualne komunikacije, druženja i razmene iskustva sa auditorijumom. Ako me je „Princ od papira” uveo u filmsko tržište napetih statusnih odnosa „Papirnati Pinter” me je vratio u neposrednu komunikaciju sa publikom.

LW: Kako ste odabrali baš dotična četiri komada?

MARKO: Svi ovi komadi napisani su osamdesetih i predstavljaju upravo onaj period kada je Velika Britanija bila pod konzervativnom vladavinom Margaret Tačer. Reklo bi se da je Englezima u tom periodu na mnoge načine bilo gore nego nama. Ali, posebno je zanimljiv „Gorštaški jezik”, angažovani komad koji je Pinter posvetio progonu Kurda u Turskoj. Naravno, selektor ovih komada nisam bio ja, već Nataša Milović.

LW: Zašto ste se odlučili za baš ovakvu kombinovanu pozorišnu formu: lutkarsko pozorište, pozorište senki, „živa” glumačka igra…?

MARKO: Razlozi su više posledica srećnih koincidencija, ovu formu su diktirale nužnosti prostora koji smo imali na raspolaganju. Predstava je napravljena bez ikakvog budžeta, tako da smo tekst prilagođavali sredstvima koja smo unapred posedovali.

Papirne lutke scenografa Aleksandre Zdravković su bile njeno zasebno likovno delo, a muzika predstave je izbor mobilnog telefona glumca Radeta Ćosića, uslovljena činjenicom da nemamo para za ozvučenje. Igra senki je uslovljena jednim reflektorom i četiri baterijske lampe koje su naše vlasništvo.

Ako me pitate za glumačku improvizaciju, tu vrstu tehnike povremeno koristi samo Rade Ćosić, dok Vlada Tešović tretira svoje likove na klasičan način. Zato ovaj glumački tandem tako dobro funkcioniše, glumci se međusobno razlikuju na isti način na koji se i Pinterovi junaci razlikuju. To i čini dinamiku ove glumačke igre, komplementarni odnos njihovih stilskih razlika.

LW: Šta će nam sledeće doneti novoustanovljena scena „Carina”?

MARKO: Naš tim je pun ideja i autorskih želja. Nataša namerava da postavi Edvarda Bonda, ja sam napisao savremenu verziju Ibzenovog „Javnog Neprijatelja”, možda se nađemo i na Ronaldu Harvudu. Razgovarali smo i o tekstu kanadsko- srpskog pesnika i dramskog pisca Nenada Jovanovića.

Ali, cela ideja „Scene Carina” prilično je eksperimentalna i u organizacionom i u scenskom smislu. Opština Novi Beograd je finansijski nezainteresovana za nas. Da li da nastavimo da radimo besplatne predstave već postaje moralno pitanje i čini mi se da sam ja poslednji koji bi na to trebao da odgovori.

Ova predstava je naš dar beogradskoj pozorišnoj kulturi i on se jeste u simboličkom smislu isplatio. Pozvani smo, nakon „Miskera”, da gostujemo na naučnoj konferenciji posvećenu Pinterovom delu u Mariboru, samo mi i trupa iz Britanije koju je sam Pinter osnovao. Ali pitanje – „Da li da nastavimo?” je opšta etička, umetnička i društvena dilema u kontekstu u kome stvaramo. Možda da to pitanje mi da uputimo vama – medijima, kolegama i publici? Upravo to je suština eksperimentalnog izraza: zajedništvo u autorskom pitanju i uzajamnost u društvenom odgovoru. Sturm und Drang!?

LookerWeekly

Onlajn nedeljni magazin LookerWeekly.com čitaju mlade i radoznale osobe, koje tragaju za informativnim, zabavnim i edukativnim sadržajem iz najrazličitih oblasti.

Imate komentar?

Unesite tacan odgovor * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.