LookerWeekly.com magazin

Slikar Ivan Kocić: “Svoju umetnost potpuno pretvorim u igru”

“Klinci, koji me posete u ateljeu, u gomilama igračaka, pronađu slične komade kakve su mi njihovi roditelji doneli ranije, pa ih ponesu kući. Kasnije, tate i mame se vraćaju da mi ih vrate,” na šaljiv način slikar Ivan Kocić govori o prikupljanju materijala za svoje živopisne asemblaže – trodimenzionalne, mozaičke kolaže od plastičnih figurica.

U pitanju su baš oni komadi plastike, jarkih boja, koje smo i svi mi sakupljali kao deca, mnogo ih voleli, da bi ih tokom odrastanja polako gubili. Ivan je svojim serijalom asemblaža, pod nazivom “Reciklaža igre”, odlučio da sačuva takve uspomene, da se ponovo zaigra, i da nas svojim portretima lepotica pozove na romantično prisećanje na detinjstvo, buđenje mašte, ali i na reciklažu:

Želeo si da otelotvoriš temu reciklaže, da joj daš ljudsko obličje portretom. Zašto samo u ženskom liku?
Ivan: Portreti su tema asemblaža, jer su oni pojavna, fizička strana naših ličnosti, koje se formiraju i stasaju odrastanjem i korišćenje istih tih igračaka, kojima se u detinjstvu igramo. Žena je, naravno, tu kao večna inspiracija umetnika. Jednom prilikom sam, odgovarajući prijatelju na slično pitanje, u šali, rekao da ću kao temu uzeti kruške i jabuke, kada počnu da me inspirišu. Za sada su tu ženski likovi.

Asamblaž (franc. assemblage – spajanje, sklapanje) je vajarska tehnika koja podrazumeva kolažiranje različitih predmeta i stvaranje trodimenzionalne kompozicije od tih predmeta. Wikipedia

Ko su lepotice sa tvojih asemblaža?
Ivan: Sve dame su osobe koje me okriužuju, sa kojima sam dolazio u kontakt. Modele biram po unutrašnjem osećaju koji mi govori da je neko pogodan i da inspiriše.
One su kao lica iz magazina o lepoti. Zašto?
Ivan: Svako vreme nosi određene vrednosti i parametre lepote. Danas samo imamo magazine sa čijim fotografijama bi mogli da uporedimo moje modele. Nekada ih nije bilo. Snažna šminka je, takođe, odgovarala ovoj vrsti prikaza. Asemblaži su izrađeni od igračaka različitih oblika i veličina na šta nisam mogao da utičem, a šminka je doprinela da usne i oči izgledaju veće i upečatljivije, pa samim tim je i moguće da se predstave kombinacijom igračaka.
Igračke koje koristiš za asemblaže prikupljaš sa decom, kako bi i ona sama imala svest o reciklaži i učetvovala u umetnosti. Kako to funkcioniše?
Ivan: Deca su ključna za prikupljanje igračaka. U početku je svakome teško da se odvoji od stvari koje voli. Tako je i sa igračkama. Međutim, jedni od drugih dobijamo mnogo u ovom procesu. To su i klinci prepoznali. U svojevrsnoj simbiozi, ja od njih dobijam stare igračke od kojih zavisi rad, a oni od mene uče da reciklaža može biti zabavna i veoma kreativna, i tako oslobađaju svoju maštu. Možda ima među njima i budućih umetnika. To bi mi bilo posebno drago!
Nije lako prikupiti sve te igračke od dece. Sigurno imaš neku anegdotu u vezi sa tim?
Prošle godine bio sam pozvan da dođem po dva džaka igračaka oko 22h uveče, kada je mali vlasnik na spavanju. Popeli smo se na sprat kuće i tiho poneli igračke dole. Kada je stariji brat, koji je pomagao, slučajno prosuo igračke iza nas su zaškripala vrata i iz mraka se razdrao probuđeni mlađi. Uhvaćeni u krađi, zaledili smo se. Razledio nas je tata koji je viknuo: “Beži!” Razbeželi smo se kao iz nečijeg dvorišta kradljivci trešanja. Eto, nisu svi srećni da podele svoje bogatstvo. Mislim da se naš plan nije svideo ni mami koja je ostala da teši i uspavljuje trogodišnjaka. Ipak, omeo je pljačku i sačuvao svoje blago.
Asamblaž je tehnika koju i koriste deca u školama, jer im to posebno dopušta slobodu i igru. Koliko je za tebe važna baš ta igra? Do koje mere sebi umetnik zaista dopušta tu, nazovimo je, umetničku slobodu?
Ivan: Igra je nasušna potreba svih bića na ovom svetu. Pitanje je samo da li čovek uviđa to i da li je sposoban da joj se preda. Igra je najbrži način da se opustite. Za umetnika je presudno da bude opušten. Tenzija i stres ne vode u kreativnost. Meni je to oduvek bilo jasno. Potrebno je bilo samo malo vremena da nađem način da svoju umetnost potpuno pretvorim u igru. To su asemblaži koje stvaram.

Beogradski slikar Ivan Kocić (rodom iz Trstenika) završio je studije zidnog slikarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi Miroslava Lazovića, i to kao student generacije 2006.

Na Fakultetu primenjenih umetnosti bio si đak generacije. Koliko je bitno da se pored talenta uloži i puno rada, strpljena kako bi se stiglo do rezultata? Da li je to na kraju isplativo, u današnje vreme?
Ivan: Istina je da svaki rad zavisi od talenta koji učestvuje sa 10% i rada sa ostalih 90%. Trud i rad uvek proizvode rezultat. I pored svega toga, umetnik veliku pažnju i dosta vremena mora da uloži na plasman svog dela. Tržište je sve manje i borba sve napornija. S druge strane, mislim da je kvalitet uvek prepoznat i da je moguće nametnuti se. Potrebna je neverovatna upornost i istrajnost. Nažalost, mnogi umetnici ne izdrže do tog trenutka. Možda je to poslednji test prirodne selekcije među nama. Puno je talentovanih kolega koji su se preorjentisali na srodna zanimanja. Za mene je to bilo neprihvatljivo. Prosto sam sebi naredio da izdržim, što je dalo rezultata.
Da li ti je neko naručio asemblaž?
Ivan: Za sada sam portrete radio bez narudžbi. Drago mi je da su se ipak dopali pravim ljudima koji su poželeli da ih poseduju. U poslednje vreme ima par zainteresovanih sa kojima pregovaram. Obzirom da sam u klasičnom slikarstvu imao puno naručenih portreta, mislim da ću se i sa asemblažem snaći.
Gde se nalaze radovi serijala „Reciklaža igre“?
Ivan: Nekoliko ih je još u mom posedu. Većina se razišla bukvalno na sve strane. Najbliži su kod nas, a najambiciozniji je otputovao čak u Meksiko. Nekoliko ih je u Evropi. Od početka su bili univerzalni jezik koji su svi prihvatali i prepoznavali. Svi smo bili deca, vezani smo uspomenama za igračke od kojih su pravljeni. Posedovati portret od igračaka je za ljude bio nov način da igru zadrže u svom životu i da se vrate u detinjstvo jednim pogledom na asemblaž.
Izlagao si na festivalu 9evet prošlog meseca, da li imaš još neku izložbu uskoro u planu?
Ivan: Ponosan sam što sam deo Dev9t-ke od početka festivala i ovo je četvrta godina kako izlažem na njemu. To je jedan interesantan način da se umetnost prožme u svi njenim vidovima i lepoti. Ovaj festival okuplja nekoliko stotina umetnika svih vrsta i poetika ali što je još važnije, njihovoj umetnosti dovede nekoliko desetina hiljada posetilaca. U tom ključalom kotlu svake godine je sve interesantnije i intenzivnije. Nigde kao tu nisam naišao na takvu interakciju među ljudima. Definitivno ću izlagati i dalje tamo. U međuvremenu biće još izložbi za koje spremam nove radove. Sve objave i najave moći ćete naći na mojim Instagram i Fejsbuk profilima.
Koje su do sada najbolje reakcije?
Ivan: Reakcije su uglavnom jako pozitivne, a najdraže su mi one koje doživim od najmlađih. Oni asemblažima prilaze na potpuno autentičan način, iskreno se obradujući. Deca su iskrena i to je najslađe videti.

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?