LookerWeekly.com magazin

Stefan Krasić: Ko se seti, srećniji je

Mladi Nišlija Stefan Krasić upravo se vratio iz Dubaija gde je sa svojim filmom “Ukras sveta” učestvovao na Studentskom filmskom festival kratkometražnog filma, taman na vreme da zajedno sa publikom pogleda i svoj najnoviji igrani film “Po suncu hoda” na Martovskom festival u Domu omladine Beograda. Uprkos gustom rasporedu, mladi reditelj, apsolvent TV režije Akademije umetnosti u Beogradu, našao se i u razgovoru sa nama:

LW: Tvoj najnoviji igrani film “Po suncu hoda” premijerno je prikazan ovog februara u DOB-u, u čiju bioskopsku salu se vraća tačno posle mesec dana, i to na Martovski festival. S obzirom na to da je film već prikazan, kakve su reakcije publike bile i šta bi rekao onima koji će ga tek pogledati?
Stefan: Film je čudesna metafizika, a ako se gledalac prepusti čarima iluzije „pokretnih slika“ širokog srca i otvorenog uma, može da spozna smisao života na par sekundi. Nakon te spoznaje, ostaće vreme za prenos podataka iz nesvesnog u svesno. Ako/kad dođe do svesti, osoba je u mogućnosti da vrlo osetno duhovno napreduje. To je ono što želim da svako doživi posmatrajući neko umetničko delo. Oni ljudi koji su gledajući moj film doživeli nešto, uzvratili su mi iskrenim zagrljajima. To je nešto što mi najduže ostaje u sećanju sa premijera.

LW: “Po suncu hoda” je film o porodici, o ljubavi. Da li je društvo zaboravilo na značaj tog svog osnovnog elementa, jezgra, i ako jeste zašto je to tako?
Stefan: Ako neko nije naučen porodičnim vrednostima, ne znači da ne može da ih poseduje. Prirodna potreba čoveka je da bude u zajednici, a svako ima priliku da doživi ljubav, kao najveću vrednost ovog života. Dakle, svi uslovi za razmišljanje o idealnoj zajednici dati su svakom čoveku. Ali onda, u zadovoljavanju sopstvenih potreba, čovek zaboravi na ljude oko sebe. Zaboravi da ljubav, kao najveća vrednost, neće doći kroz materijalne stvari. Zaboravi da njegov najveći pokretač kroz život jesu partner, roditelji, sestra, brat, prijatelji, i da ljubav koju razmenjuje sa njima može biti večna. Ko se seti, srećniji je.
LW: Ko je tvoja najveća podrška, koliko je tebi, lično, porodica važna?
Stefan: Najveća podrška mi je rođena sestra Milica. Mislim da je porodica svakom važna, ali osvesti to pre ili kasnije.
LW: Kad smo kod međuljudskih odnosa, da li je i prijateljstvo ugroženo modernim stilom života? A kolegjalnost?
Stefan: Naravno da je ugroženo, prijateljstvo je takođe porodica. Moje prijatelje ja tretiram kao porodicu. Ako smo prema prijateljima isto nastrojeni u onom smeru – samo ja, onda prijateljstva neće ni postojati. Kolegijalnost postoji uprkos ne razumevanju jer je ono moguće lažirati. Sa tim što, ako smo i tu iskreni, mnogo će biti kvalitetniji odnos.
LW: Za ovaj film si radio kao scenarista, reditelj, producent ali i glumac. Koliko je važno da, pogotovu u današnje vreme, umetnik bude svestran, ali i angažovan u pronalasku finansijskih prilika za svoj rad?
Stefan: Vrlo je važno da umetnik bude iskren, jer će se onda sujetna ambicioznost pretvoriti u ljubav prema svakom segmentu stvaralaštva. Kada glumim u svom filmu, to radim jer volim, to radim jer želim da prenesem drugome one misli koje su se meni vrzmale po glavi i činile me sretnim. Da bi i drugi doživeli ono što je mene pokretalo, da bi i njih pokrenulo, ja moram da budem iskren. Onda i finansijski problemi nisu problem, jer će se naći neko ko će uvideti tu iskrenost.
LW: Još 2009. pokrenuo si produkciji Pričevi Patroni. Bio si veoma mlad tad, zar ne? To je neobično danas, da mlad čovek skupi hrabrost za tako neki preduzetnički poduhvat, pogotovu u kulturi. Gde vidiš onda sebe za narednih deset godina?
Stefan: Nije retko da mladi ljudi pokreću ozbiljne organizacije, ne smatram da sam tu odmakao mnogo više od ostalih. Zapravo, poznajem mlade ljude koji su pokretači ozbiljnih projekata i sa njima sam sarađivao. To mi uliva nadu i mnogo energije. A mi, Prinčevi Patroni, mi smo kao lekari: Borićemo se i dalje da u punom sjaju i sa velikim potencijalom stavljamo osmehe na lica svih ljudi, i tako ćemo ih lečiti.
LW: Kakva je situacija što se kulture i stvaralaštva tiče u Nišu, za Beograd svi već znamo?
Stefan: Kao i u Beogradu, tako i u Nišu, i u svim mestima Srbije, određeni procenat ljudi jedva čeka da se kulturno razvija, trudi se da nađe ljude sebi slične, da bi stvarali, da bi napredovali, učili. Drugi određeni procenat ljudi ne želi da otvori um, nema potrebu za kulturom, i često ni u čemu ne pokazuje da je čovek napredovao od neandertalca. Sa tim moramo da se nosimo i da za života dajemo šansu iznova tim praznim glavama, jer će se smisao trošiti.

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

Unesite tacan odgovor * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.