fbpx
LookerWeekly.com magazin

Umetnica Gordana Belić: “Bah me je inspirisao”

palic-ff2020-728x90-LookerWeekly-magazin

Povodom izložbe „Imaj milosti, Bože“, u galeriji Menjačnica, razgovarale su autorka postavke Gordane Belić, i istoričarka umetnosti i kustoskinja Biljane Jotić. Šta su tom prilikom rekle, ove dve dame, o umetnosti, psihologiji, i virusu, pročitajte u dijalogu koji sada prenosimo:

Gordana Belić je savremena umetnica koja se obrazovala na FLU, magistrirala vajarstvo kod profesora Mrđana Bajića, trenutno je treća godina doktorantskih studija na istom fakultetu, što je i povod nastanka izložbene postavke. Pre toga,  studiralaje psihologiju na Filozofskom Fakultetu u Beogradu i obrazovala se za Geštalt psihoterapiju (kod prof. Lidije Pecotić), što je značajno uticalo na stavralaštvo kao paralelan proces posmatranja iz koga se razvijao umetnički izraz, i izdvaja se kao primarna karakteristika njene umetničke pojave. Izražava se u različitim medijima, u zavisnosti od potreba onoga što je htela da kaže. 
Sarađivala je na scenografijima za film„Crawl”, produkcija Paramount pictures; seriji „Krypton’’, autor David S. Goyer, produkcija Warner Bros; film „Mi nismo anđeli 2“ režija Srđan Dragojević, produkcija Delirijum...

Biljana: Šta je sadržano u tim vidljivim formama u odnosu na sam naziv izložbe, i zašto „Imaj milosti, Bože“?

Gordana: Približan odgovor na tvoje pitanje je da su svi radovi na ovoj postavci satkani od duševnog bola, dubokog, neprekidnog i ponekad nepodnošljivog, kada je jedini spas rad u materijalu, crtanje, a u poslednje vreme i pisanje. Radovi predstavljaju pokušaj direktnog suočavanja sa strahom od sadržaja mračne, neistražene strane moje duše, sa kojom već dugo imam potrebu da se susretnem. Umetnost za mene ima samospoznajni karakter . 

„Erbarme dich mein Gott!“ (Imaj milosti, Bože!)je čuvena Bahova arija iz jednog od njegovih najpoznatijih dela „Pasija po Matiji“. Ovo je verovatno jedna od najtužnijih ikad napisanih kompozicija. Volim da je slušam kada sam „na dnu“. Uz nju se isplačem, slušajući po 20 i 30 puta uzastopno.

Umenica Gordana

Daleko od toga da je depresivna, naprotiv, ova muzika je kao čisto osećanje: tečna, protočna, razdiruća, oplemenjujuća i na kraju rasterećujuća. Tuga i bol, kada se podnose bez opiranja, daju osećaj dostojanstva, neku posebnu, duboku dimenziju čovečnosti. Podnošljiva doza bola odgovorna je za „lepotu koja dolazi iznutra“. 

Međutim, tuga je ponekad tek uvodni deo u dublji i komplikovaniji emotivni „zaplet“, gde se sećanja na teške trenutke prošlosti, nepreboljene gubitke, nezarasle rane, sumnja u sopstvene ispravne postupke i osećanja koja nerado sebi priznajem da ih imam – susreću sa potrebom da sve to shvatim, dam smisao, pročistim se, iskupim… Ovo su zaista najintimniji lični trenuci koje teško delim sa bilo kim, zato ih najradije provodim uz dela drugih umetnika, muzičara i pisaca pre svega. Posle toga obično imam potrebu da crtam, vajam, stvaram…

Na malo komplikovaniji način rekla sam da me je Bah inspirisao da ovu instalaciju uradim za Gete institut.

Biljana: Pomenula bih projekat koji si pokrenula i duže vreme se bavila programom „Inside art“ namenjen mladim ljudima koji nisu zaposleni, ženama koje su trpele nasilje, osećanjima muškaraca, što znači da je prisutna praksa u spoju psihoterapije i umetnosti. Na koji način posmatraš odnos psihoterapije i umetnosti?

Gordana: Poznato je da umetnost ima terapeutski učinak, kako na onog ko stvara tako i na onog ko percipira. Taj učinak se ponekad shvata uprošćeno i uzima zdravo za gotovo. Mislim da je umetnost riznica najraznovrsnijeg ljudskog iskustva, emotivnosti i saznanja, intuicija i predskazanja… Umetnost je svojevrsna izvidnica ljudske istorije, ona kroči na nove, neispitane teritorije pre drugih. Iz tog ugla treba osmotriti i vezu između umetnosti i terapije: umetnost je nov put. Novo shvatanje i nova energija u psihoterapiji. 

Biljana: Subjektivna teorija lepote čini da posmatrač bude nezamenljiv.  Rekla bih da aktiviraš posmatrača, da očekuješ od njega/nje. Kako?

Gordana: Posmatrač je očekivan, potreban, neophodan mojim postavkama, verovatno je sastavni deo rada, na neki način. Reakcije posmatrača ni ranije nisu izostajale. Iako vrlo različite, potpuno subjektivne i prilično projektivne, one su baš takve dobrodošle, baš to su „uloge“ koje upotpunjuju postavke mojih izložbi. Pitanja koja mi posmatrači upućuju otkrivaju skrivene scenarije ugrađene u mrežu odnosa između skulptura, lutki, crteža. Neka od tih pitanja, doživljaji, neposredni i iskreni, sadrže nestrpljenje, traže od mene dodatna pojašnjenja, razloge… Pitaju me o vezama između crne figure i male lutke u izlogu, proveravaju svoje viđenje i tumačenje te veze, traže da kažem razlog za baš takav odnos… Ali dokle god pitaju, dokle god su pokrenuti da u prostoru galerije osećaju veze i odnose između radova, dotle moj rad živi. 

Biljana: U istraživanima izabrala si put suočavanja za koji je neophodna je hrabrost. U kojim delovima je najizražajnija?

Gordana: Teško mi je da razumem sebe. Teško mi je da podnosim bol, koji je toliko duboko urezan u moje postojanje. Verujem da su te stvari: neprekidni bol, nerazumevanje sebe i nemogućnost da doprem iza svega toga – povezane. Tada pokušavam da kroz crtanje, vajanje i druge vidove umetnosti osvetlim, objasnim sebi ili makar smanjim tenziju u unutrašnjem sistemu. Moja nada je da će, možda, neko drugi razumeti o čemu govorim. Moj život je pun osećaja neprekidne izolacije od ostatka sveta, neprobojne granice koju ne mogu da savladam. Jezik kojim komuniciram svaki dan naučen je veoma dobro, koristim ga sa natprosečnim uspehom. Ali osećaj bola zbog izolacije koja nikad nije razrešena, uporedila bih sa osećajem zatvorenika koji shvata da će robija trajati ceo život, ili deteta koje se nada, dok posmatra okolni život kroz opnu, da će jednog dana biti rođeno, a onda shvata da je vreme za rođenje davno prošlo, da poziv nije usledio. 

Mislim da je svaki crtež koji nacrtam, svaki oblik koji napravim, sve što sam ikada izložila, bio čin hrabrosti, iz mog ugla posmatrano. Jer to su bili intimni, autentični iskoraci u spoljašnji prostor, nečeg što do tada nije postojalo ni komuniciralo sa svetom. Nosili su veliki rizik, kako ja to vidim, da čak ni tu, u širokom polju umetnosti, ljudi neće moći da shvate, neće prihvatiti, prepoznati… Svaki moj rad, izložba ili nastup, svojevrsno je ogledalo „monstruma“ koji dolazi direktno iz mene. 

Biljana: Jesi li ga upoznala? 

Gordana: Tog „monstruma“ sam proizvela i vidim ga na ovoj izložbi. To je samo jedna tamna, zagonetna figura bez ruku. Meni nedovoljno poznata, za sada, ali  sigurna sam da je to – to. 

Od svega sam najmanje očekivala da u svojoj mračnoj, negativnoj verziji odustajem od bilo kakve akcije, samoj sebi otkidam ruke i stavljam ih pored tela. Nemoć, pasivnost, odustajanje, slabost – to je to! Skromno, jednostavno, tako ženski, za mene razočaravajuće! Ničeg spektakularnog, dramatičnog.

Ali sada, sa izvesnom vremenskom distancom od otvaranja izložbe, crna figura koju sam teško prihvatala dok sam je radila, skoro da sam je mrzela i stidela je se, izgleda mi ipak poznato, plemenito, nimalo negativno, nekako moje… U tome je taj psihološki momenat mojih radova: neprihvatljivi, nesavladivi komad materijala koji se opire i izaziva me da ga povređujem, komadam, preoblikujem, poništavam i iznova stvaram, odjednom, na kraju tog procesa postaje nešto prepoznatljivo i blisko, neimenovano ali očigledno moje. Ovaj proces prepoznavanja izgubljenog dela i njegove integracije ili reintegracije u celinu, doživljavam autoisceljujuće. 

Biljana: Što nas povezuje i sa trenutnom situacijom vezanom za virus…

Gordana: Radim, žurim, više sam zauzeta nego što je potrebno da bih sakrila od sebe činjenicu da ni u čemu oko sebe više ne vidim smisao. 

Nije lako živeti na početku silazne putanje razvoja civilizacije. Za to je nužna hrabrost. Eto, to je veza aktuelne situacije sa mojim radom i mrakom kojim odiše. Bez straha, pomireno i spremno, prihvatam da je sve otišlo do đavola.

Sada mogu da zavirim i u mrak duše, pa i da spustim svoju masku iza koje ne očekujem da još postoji lice.

Biljana: Sada nešto što je sasvim novo na ovoj postavci, a vezano je za tri rada – slike.  Pomenula si koliko su ostavile na tebe utisak mozaici iz Gale Placidije. Zanimljivo je slučajna paralela da je i Klimt (koga si navela kao jednu od likovnih inspiracija) bio impresioniran posetom Raveni (1903) i mozaicima koji su uticali na njegov „zlatni period“. Gde je počelo prepoznavanje sa mozaicima i šta ih ozdvaja u odnosu na ostalo?

Gordana: Istraživala sam mozaik kao formu tako što sam lepila iseckane komadiće sjajnih papira na podlogu. Podsećali su me na ćelije živog organizma. Ideja o ćelijama organizma od zlata zaista mi se svidela. Tada sam se setila ranohrišćanskih mozaika, simbolike zlatne boje u pozadini i počela da tražim fotografije mozaika na internetu. Brzo sam došla do mauzoleja gale Placidije i tu se zaustavila. Neverovatna jednostavnost, plemenitost i iskrenost ovih mozaika fascinirala me je. Ovako se stvaraju umetnička dela kada stvaralac zaista veruje u ono što radi, ili ono što predstavlja tim radom.

U vreme nastanka mozaika, hrišćanstvo je bilo mlada vera. Osim što je nastalo kao vera siromašnih, u vreme prihvatanja hrišćanstva kao državne vere Rimsko carstvo je bilo u raspadu, napadano i pljačkano sa svih strana od varvarskih plemena. Blizina nesumnjive propasti učvrstila je kod napaćenog naroda veru u jedan drugačiji vid postojanja, na nebu, u dostojanstvenu nadoknadu za bol u ovozemaljskom životu. Vera  u smrt bila je jača od vere u život. Učinilo mi se da mogu da razumem takav istorijski trenutak, jer ovaj u kojem živimo neodoljivo podseća na to. 

To je ta snaga koju sam osetila u mozaicima i to me je zaista potreslo, ali i inspirisalo. 

Teme o kojima smo razgovarale izdvojila bih kao osnove jedinstvenog estetskog pristupa materijalizacije duboke i višeslojne sadržine koja potiče iznutra i govori o potrebi posmatranja i davanja sebe. Nastavlja se u prepoznavanju. To je jedan nezavršeni proces koji traje i otvara nova polja komunikacije. U težnji da u što kraćoj verbalnoj formi uđemo u srž te neverbalne komunikacije, trudile smo se da dotaknemo mesta koja će podstaći potrebu za razumevanjem i daljim bavljenjiem novim estetskim postulatima koju nudi umetnost.

U ovom slučaju subjektivnost postaje polje slobode i hrabrosti što i izdvaja Gordaninu umetničku pojavu od smeštanja u kontekste savremenosti i teorije, a otvara polje ličnog i prava na jedinstvenost.

Biljana Jotić i Gordana Belić

LookerWeekly

Onlajn nedeljni magazin LookerWeekly.com čitaju mlade i radoznale osobe, koje tragaju za informativnim, zabavnim i edukativnim sadržajem iz najrazličitih oblasti.

Imate komentar?

Instagram has returned empty data. Please authorize your Instagram account in the plugin settings .

Prijavite se na LW vesti!

Budite u toku sa najnovijim vestima iz kulture u našoj zemlji.