LookerWeekly.com magazin

“Uspavaj me” budi košmare

Te prve rečenice su me toliko zastrašile, da nisam mogla dalje. Pobogu, zašto?! Kakva osoba je u stanju da nožem izbode dvoje male dece? Baš to pitanje je i razlog zbog kog sam, ipak, skupila hrabrost, i pročitala knjigu do kraja. To i činjenica da ju je napisala majka, novinarka, dobitnica Gonkurove nagrade i moja vršnjakinja, francuskinja alžirsko-marokanskog porekla, Lejla Slimani.

Roman “Uspavaj me” je knjiga posle koje ćete teško zaspati, jer ćete o njoj sigurno razmišljati i tu noć, i narednih dana. U tačno 200 strana, stala je jedna fiktivna priča, inspirisana stvarnim događajima. Dostojna je vrhunskog trilera, i izuzetna je kritika današnjeg kapitalističkog društva, i njegovog odnosa prema porodici i pojedincu, ženi, o narcisoidnom čoveku, o klasnim razlikama, kao i o predrasudama koje one za sobom povlače.

Autorka Slimani bila je inspirisana strašnim zločinom koji se dogodio 2012. godine u Njujorku, kada je dadilja porodice Krim ubila dvoje dece, Lea i Lusi, a potom i sebi oduzela život. Međutim, priča koju je francuska književnica napisala u svom nagrađenom romanu, je izmišljena i ne oslanja se na pomenuti stvarni monstruozni zločin. U knjizi možemo prepoznati i još neke momente, za koje je očigledno da su proistekli iz života, ličnih iskustava, što je svojstveno ovom piscu. Lejla Slimani je majka takođe, a kao dete i sama je imala dadilju.

Lejlina izmišljena dadilja, u romanu Luiza, je sitna, sredovečna i misteriozna osoba koju su mnoge porodice doživljavale kao čuvenu Meri Popins. Kako je jedna tako posvećena žena odlučila da svirepo ubije dvoje dece, sestru i brata, koje je tako revnosno čuvala, otkriva nam roman “Uspavaj me”.

Već na samom početku knjige, jasno je ko je počinilac zločina, jer ovo nije klasična krimi priča. Naprotiv. Ovo je prikaz svega onoga čime se savremena porodica suočava i dilema pred kojima se nalaze roditelji. Lako je zaključiti da je i autor knjige majka. Ona vrlo slikovito, a jednostavnim jezikom prikazuje razmišljanje i situaciju u kojoj se danas nalazi svaka žena koja želi da pomiri svoje obaveze oko porodice i dece sa onim poslovnim. Ističući tako činjenicu da se mlade majke osećaju loše, ukoliko sve ne postižu ili ako požele da se malo više posvete karijeri. Pa, tako i dolaze na odluku da brigu o svojoj deci prepuste drugom. Nemaju izbora.

Današnje vreme je svakako doba narcisoidnih, egocentričnih. Otud i nepogrešiv osećaj da je i ovaj roman upravo još jedan prikaz takvog stanja društva i pojedinca, što neminovno dovodi do nesreće i nezadovoljstva. Tako je i dadilja iz ličnih poriva, zbog neostvarenog, usamljeničkog života, poželela deo tuđe porodice za sebe. Kako joj je to pošlo za rukom i zbog čega je odlučila da svojim blagonaklonim poslodavcima uzvrati oduzimanjem voljenih, saznaćete ili samo naslutiti čitajući ovaj upečatljiv roman.

I sama autorka je nekada, kako je to rekla u intervjuu za The Telegraph, imala dadilju. Kako tom prilikom izjavljuje, dobro se seća razgovora svojih roditelja koji su osetili zabrinutost, kao i saosećanje prema ženi koja ju je čuvala, jer su znali da će zaposlena, kako nije imala svoju porodicu, patiti kada je budu otpustili. Lejla Slimani je tada još i naglasila, da ona lično ima izuzetno lepe uspomene na svoju dadilju.

Ovaj psihološki triler navešće svakog roditelja ili mlade ljude koji planiraju porodicu da dobro razmisle o svojim prioritetima, o tempu života i o o onome najvažnijem, a to je pitanje šta jednu porodicu čini istinski srećnom.

Iako to nema direktne veze sa knjigom, ali ima sa temom roditeljstva, postoji jedna zanimljivost iz istorije koja ukazuje na to da je u Francuskoj u 19. veku bilo prihvatljivo čak i poželjno da se porodilja što pre vrati društvenom životu, pa su bebe vrlo brzo po rođenju prepuštane neko vreme na čuvanje i dojenje drugim ženama koje su se bavile time.

Novu knjigu Lejle Slimani (1981) na srpskom jeziku možete pronaći u izdanju Booke.

 

 

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

Unesite tacan odgovor * Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.