fbpx
LookerWeekly.com magazin

Bluzeri Zubac i Đuđić: “Da ne idemo blatom na blatonoše”

Džimijeva i moja saradnja veoma je bitna. Nama dvojici, pre svih. A biće još nekome, vidi se to već sada.

Miloš Zubac o radu s Milovanom Đuđićem Džimijem na albumu “Hazarske”

U maloj, ali toploj kući na Podbari, kako je oni sami opisuju, dva novosadska bluzera pažljivo su smišljala svoj novi album, jer ne dešava se često da se stvaralačke energije spoje u nameri da, uživajući u samom procesu nastajanja muzike, otrgnu od zaborava pesme koje iz štamparije nikad nisu dospele do knjižarskih polica i čitalaca. Zbirka pesama “Hazarske” bila je zabranjena.

Autor svojevremeno sporne zbirke je poznati pesnik i scenarista Pero Zubac. Njegov sin, takođe pesnik, ali i muzičar, Miloš Zubac je, zajedno s gitaristom Milovanom Đuđićem Džimijem, dao glas i muziku rečima kojima je, u modernoj istoriji, bilo oduzeto pravo da ih drugi čuju.

O kakvim to stihovima je reč, zašto su bili nepoželjni? Zbog čega ovaj autorski dvojac veruje da su “Hazarske” pesme i dalje aktuelne?

Razgovor s Milošem i Milovanom, tokom kog možete da slušate i njihov novi album koji nosi isti naziv, kao i zabranjena zbirka pesama, sledi:

LW: Džimi i Miloše, „Hazarske” su okupile umetnike velikog generacijskog raspona, da šaljivo kažemo, sve od 7 do 77.  Miloše, tekstovi su Vašeg oca. Džimi, Vi ste gitarista mlađe generacije, ali tu je i pravi podmladak – šestogodišnja Mej, Miloševa ćerka koja svira usnu harmoniku u jednoj od pesama. Šta albumu daje ova generacijska dinamika, i kome je on u krajnjem namenjen?

Džimi: Namenjen je ljubiteljima muzike. Onima koji suze rone i razvlače osmeh od uha do uha, kada čuju iskrenu emociju utkanu u note i reči. Na takvoj muzici odrastam i voleo bih da i moja muzika u nekome izazove makar delić onoga što su u meni probudila dela jednog Hendriksa ili Galagera, pa i Roberta Džonsona, kao i RM Točka.

Generacijska dinamika je bitna, jer na mlađima svet ostaje.

Bluz gitarista mlađe generacije Milovan Džimi Đuđić

Miloš: I u samoj podeli tekstova ima dinamike, nisu svi iz Perove knjige. Jedan je moj, drugi je napisao Ivan Škrabe, kantautor iz Zagreba, moj stari magični prijatelj. Džimi jeste mlad, ali je bio znatno mlađi kada smo svirali zajedno u Prkosu Drumskom. Sada je ta njegova mladost zrela i iskusna – eto lepog paradoksa. A Mej je poklon i najlepši ukras na našem albumu.

„Hazarske” su namenjene svakom otvorenom i dobrom srcu. I ranjenom srcu. Jer upravo takvo srce jeste ono koje neumorno pumpa krv za svet bluza…takvo srce ga održava i odražava.

Miloš Zubac

LW: Miloše, nema predškolca a da svojim roditeljima nije recitovao pesmu „Dobar drug ti vredi više”. Tu su i čuvene „Mostarske kiše”, još jedna od pesama koje je napisao Pero Zubac. Po čemu se pesme u „Hazarskim” razlikuju i zašto su bile zabranjene, (o kojim godinama govorimo)?

Miloš: „Dobar Džimi ti vredi više”…tako je nekako bilo s našim albumom. Prva pesma koju si pomenula je iz opusa za decu i bezazlene, a druga je za one zauvek – zaljubljene. „Hazarske pesme” dolaze iz drugačijeg jezgra. Napisane su u jednom teškom životnom periodu za mog starog, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog stoleća. Tada nam se raspadala zajednička zemlja i raspalo se s njom štošta drugo u ljudima.

Knjiga nije bila zabranjena zbog poezije, nego zbog pesnika – nije odgovarao ljudima koji su se tada bavili politikom i bili na vlasti. Onda je i to prošlo, a Pero je ostao. 

Miloš Zubac o knjizi svog oca Pera Zubca i njenoj zabrani

LW: Džimi, za Vas Miloš kaže da se autentičan gitarski heroj sa Podbare. Kako biste Vi Miloša opisali?

Džimi: Miloš je čovek od reči i dela, a i od pera. Dobiti kompliment od takve osobe je isto kao kad dobiješ hvalu za dosadašnji rad i motivaciju za onaj koji sleduje.

LW: Džimi i Miloše, koliko je lako/teško u današnje vreme naći nekog sličnog po stvaralaštvu, i koliko je ova saradnja, u tom smislu, bitna?

Džimi: Jedna od retkih dobrih stvari kod društvenih mreža jeste što omogućavaju priliv informacija koje nas zanimaju. Otkrivaju nam ono za šta bi nam bez njih trebali sreća i splet okolnosti da se zateknemo u pravo vreme na pravom mestu. 
Milošev i moj slučaj je drugačiji.

Mi smo se upoznali u kafani koja nudi sve nedostatke društvenih mreža i to će tako zauvek ostati. Nije još napravljena aplikacija koja može da zameni sinergiju.

Džimi o poznastvu s Milošem

Lično sam ljubitelj sviranja u što većem sastavu, jer energija pojedinca doprinosi da kranji rezultat bude što krupniji, a to je ono što megaloman u meni voli ‒ da zvuči bogato i krupno! Baš kao i ovaj album, na kojem su, pored Miloša i mene, učestvovale i druge iskrene duše.

Miloš: Ljudi se uvek privuku i načine dobar savez ako su suštinski zdravi, sigurni u sebe i otvoreni. Pogotovo umetnici uzajamno gravitiraju jedni prema drugima, tačnije bivaju privučeni stvaralačkom silom koju dele. Naoko se primiču suprotnosti, ali u srcu svake polarnosti je uvek srodnost. Recimo, Džimijeva proverena sklonost ka britkoj ironiji koju ja ne praktikujem često, ali mi je i te kako bliska. Samo pametan čovek može koristiti ironiju. Ako to čini odmereno, onda je pri svemu i – mudar. 

Za mene su sasvim karakteristični umetničko-ljudski savezi. Džimija sam upoznao davno i jeste to bilo u jednoj artističko-kafanskoj sredini. Internet bi trebalo da ljudima pomogne da se zbliže, a biće da su oni sve dalji ne samo jedni od drugih, nego i sami od sebe. Nije internet za to odgovoran, on je samo moćno sredstvo koje se pogrešno koristi. 

Džimijeva i moja saradnja veoma je bitna. Nama dvojici, pre svih. A biće još nekome, vidi se to već sada.

LW: Džimi, šta je za Vas bila glavna vodilja tokom komponovanja muzike, i da li je istorija u pesmama “Hazarskim”, na Vas, kao onog ko komponuje, uticala?

Džimi: Glavna vodilja je bila Miloševa jasno izdefinisana želja za krajnjom slikom ovog albuma. Mnogo mi je pomoglo to što sam imao odrešene ruke i što poznajem Miloša već deceniju i znam njegove „slabosti” i šta ga baca u sevdah. 

Pesme su uticale na mene onako kako i svaka iskreno izrečena reč, a i nota utiče na pojedinca. Iskoristiću priliku da iznesem jedno svoje zapažanje, a to je da mnogi zanemaruju i obezvrednjuju upravo tu izgovorenu reč i iskreno odsviranu notu, usled preteranog obitavanja na pomenutim društvenim mrežama.

Pero i gitara su samo oruđe kojim umetnik prenosi ono što mu je u srcu i duši na drugo srce i dušu.

Milovan Džimi Đuđić o muzici za album Hazarske

LW: Miloše, kažete da su „Hazarske” taman album. Zašto?

Miloš: Tamna raspoloženja su ispisala te pesme. I tamno vreme ih je izazvalo. Dovoljno je samo prvu pesmu poslušati. Ali je u srži tog crnila ipak ostalo mnogo zatajenog svetla. Džimi i ja smo ga otkrivali iz pesme u pesmu i podigli smo na kraju svetiljku i za druge.

LW: Džimi i Miloše, koliko je važno da se neke godine ne zaborave, da se pesma nastavi? Zašto je važno da čujemo „Hazarske”? Šta su vas naučile?

Džimi: Važno je da se ne zaborave godine iza nas, jer se istorija ponavlja. Te godine koje behu za nama, vrlo brzo mogu opet doći ispred nas, samo što ćemo tada biti bogatiji za iskustvo, pa ćemo lakše da prođemo poučeni upravo tom prošlošću.

„Hazarske” vode na proputovanje u prošlost kako svojim tekstovima tako i činjenicom da nisu mogle ugledati svetlost dana onda kada su stvarane.

Verujem da se sve dešava s razlogom, i da je ta zbirka bila zabranjena, jer je sad, u stvari, njeno pravo vreme.

Džimi o knjizi pesama “Hazarske”

Hazarske su VELIKI ALBUM sniman u jednom tako malom gradu, u jednoj maloj, ali toploj kući.

Miloš: „Hazarske” nas uče da prihvatimo zlo koje nam se desi i da na njega zlom ne odgovaramo. Da ne idemo blatom na blatonoše. Da ne sudimo nikome, pa ni onima koji su nas povredili. Da zlo razumemo. Ali da mu se ne povinujemo. Ne samo zato, ovo je važan album današnjice. Jer zla ima u ljudima kao uvek što ga je bilo. Samo voli da menja imena i oblike.

LW: Miloše, šta kaže na sve ovo Vaš otac, pesnik Pero Zubac?

Miloš: Zahvalan je i ponosan. Pogotovo kao deda. Ne dešava se svaki dan da njegova mala unuka zasvira na prvorazrednom bluz albumu.

Album na Bandcamp-u.

Foto: Milovana fotografisao Cile, a Miloša Đorđe Bubnjević.

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

Instagram has returned empty data. Please authorize your Instagram account in the plugin settings .

Prijavite se na LW vesti!

Budite u toku sa najnovijim vestima iz kulture u našoj zemlji.