fbpx
LookerWeekly.com magazin

Autori dokumentarca o Indiji, Hinić i Petrović: „I dobro i loše u zagrljaju. I još neki drugi fizički zakoni“

Tamo gde se ne ulazi obuven, gde je reka toliko čista da se u njoj kupa tako da se spiraju gresi, gde se latice cveća posipaju, gde se ne jede meso a piju sokovi i čaj, gde su boje drugačije a duhovnost način život, mesta su koje su posetili i zabeležili autori situacionog dokumentarnog filma “U zemlji kontrasta – Moja Indija”, scenarista Slavica Hinić i reditelj i snimatelj Borislav Petrović. Ovo je jedno od njihovih brojnih putovanja, realizovanih u okviru dugogodišnjeg zajedničkog projekta, poznatog kao „Umetnički press karavan“, a namenjenog promociji turizma. Iako su do sada proputovali sveta, putovanje u Indiju, koji je trajalo dvadesetak dana tokom 2018. godine, za njih dvoje je jedinstveno jer, kako oni to kažu, ono u duhovnom smislu i dan-danas traje. 

Putovanje u Indiju je trajalo dvadesetak dana u februaru 2018, ali po bogatstvu iskustva kao da smo tamo proveli čitavu večnost. 

Slavica Hinić, scenarista filma “U zemlji kontrasta – Moja Indija” (PR Bitef teatra)

Indija je za većinu nas daleka i donekle nepoznata zemlja, a samim tim, takva njena mističnost je i čini privlačnom kao destinaciju. Ni autori ovog dokumentarnog filma, koji je svoju premijeru imao ovog meseca, nisu imali jasnu sliku o tome šta ih to čeka kada kroče na indijsko tlo. Odazvali su se slučajnom pozivu jednog prijatelja iz Delhija, i tako započeli svoju indijsku priču, koju su zabeležili u autorskom video zapisu.

Pošto je Indija i moje unutrašnje putovanje, ona je putovanje koje se još nije završilo!

Borislav Petrović, reditelj filma “U zemlji kontrasta – Moja Indija” (autor mnogobrojnih putopisa)

Kako je balkanski holivud na mala vrata ušao u Bolivud, a šta se nalazi u dokumentarcu “U zemlji kontrasta – Moja Indija”, kao i koja mesta bi trebalo posetiti u Indiji bar jednom u životu, i zašto, govori nam autorski dvojac Slavica Hinić i Borislav Petrović:

LW: Trenutno se ceo svet živi pod okolnostima za koje kažu da će promeniti našu stvarnost i način življenja koji poznajemo. Vi o Vašem dokumentarcu, takođe, kažete da je to, citiram: „Film koji pomera ličnu perspektivu posmatranja sveta, nakon koje svet nije više isti.” U kom smislu, na koji način?

Slavica: Indija je na svakom koraku puna kontrasta koji paralelno postoje i ne smetaju jedan drugom. Borislav je kamerom nadahnuto beležio i bogatstvo i siromaštvo, i staro i moderno, i sklad i haos.  Sve je zajedno, i dobro i loše u zagrljaju. 

U jednom trenutku, počinjete da shvatate da je stvar samo u izboru životnog puta. 

Ljudi na koje smo nailazili da spavaju na bankinama pored puta, uz prugu ili da žive u kartonskim naseljima, prose i hodaju bosi nasred ulice, kao i oni drugi koji žive u luksuznim naseljima ili modernim kolonijama, piju čaj u nekadašnjoj Maharadžinoj palati, a sada u luksuznom hotelu “Imperijal”, ili se bave trgovinom, politikom ili tradicionalnim duhovnim praksama, svi su oni napravili izbor i u tom izboru deluju zadovoljno. 

I ono što nam je dato rođenjem je izbor, svako bira svoju sudbinu, uzročno – posledično, Indija poručuje i menja našu perspektivu posmatranja sveta. I u svoj toj raznolikosti, šarenilu, vi ostajete unutar sebe, proširenog kapaciteta poimanja.

Slavica Hinić, scenarista filma “U zemlji kontrasta-Moja Indija” (PR Bitef teatra);
foto: Miss Stills Photography

Borislav: Svako putovanje je jedan mali korak napred, a neka putovanja višeslojno gledano imaju korake od 7 milja, poput ovog indijskog, otklapajući vam poklopac dugo zaklopljene svesti.

Borislav Petrović, reditelj filma “U zemlji kontrasta-Moja Indija” (autor mnogobrojnih putopisa);
foto: Miss Stills Photography

LW: Šta je za Vas bila Indija pre, a šta je postala nakon putovanja?

Slavica: Nekada je to bila za mene daleka mistična zemlja, bez obzira na predhodna znanja, a sada mi je tu, blizu, shvatljiva koliko god da je različita od onoga što živimo ovde.

Borislav: Ranije nisam imao nikakav odnos prema Indiji, međutim čim sam kročio na tlo Indije, počeo sam da se pitam da li sam još na istoj planeti ili je u pitanju  neka nova planeta na kojoj dok hodaš ne zastajkuješ, jer sve vidiš i sve stižeš. Kao da tamo vladaju neki drugi fizički zakoni koji na pojam vremena sasvim drugačije deluju.

LW: Indija Vas je svakako inspirisala da napravite ovaj, kako ste ga nazvali “spotano situacioni dokumentarni film”, snimljen foto-aparatom, što mu daje specifičnu vrednost. Koju njegovu vrednost biste Vi istakli?

Slavica: Ovaj film je poseban baš zato što je nastajao u trenucima iskrenog nadahnuća samog autora koji je svaki svoj doživljaj zabeležio kamerom, komentarišući svaki kadar istovremeno na jedan duhovit i neposredan način, što mu daje poseban šarm i živost. 

Borislav: Hteo bih da naglasim da nije postojao neki jasan plan o nastanku filma, već sam vođen nekom unutrašnjom inspiracijom, nadahnut prizorima oko mene, prosto zgrabio najobičniji fotoaparat koji srećom ima i funkciju snimanja, te sam sve ono što mi je zagolicalo maštu i ispunilo oči neobičnim događajima i bojama koje Indiju razlikuju od ostatka sveta zabeležio u stotinak kratkih snimaka od po minut i po. Ja sam u tom svom transu, vadeći kameru po osećaju i ushićenju, tek pred sam kraj boravka u Indiji počeo da shvatam da možda ima dovoljno materijala za sklapanje i montiranje interesantnog dokumentarca. Pomislio sam: “Ako ne postoji karakter filma spontano situacionog žanra koji svedoči žive događaje koji ti neočekivano i iznenada iskaču, onda takav žanr treba izmisliti i uvesti na “mala vrata” u svet dokumentarnog filma.” Dakle, shvatio sam da može da nastane novi žanr: situacioni spontani dokumentarni film. U taj red bi svrstao ovaj moj “Dnevnik putovanja po Indiji”.

Slavica i Borislav sa gostima na promociji filma

LW: Putopisi su Vam bliski, s obzirom na to da ste i osnivači Umetničkog press karavana koji se bavi promocijom turizma. Koliko ste putovali do sada, odnosno, zašto je Indija zemlja koja se izdvaja od svega što se do sada doživeli?

Slavica: Ceo naš projekat Umetničkog press karavana je nastao pod sloganom “Od Triglava do Vardara, od Balkana do okeana” i već osam godina nas neprekidno inspiriše i vodi ovim putevima. Obišli smo i zabeležili reportažama pola Srbije. Ona je prelepa i ima još mnogo toga da se istraži i kaže. Karavan nije zaobišao ni balkanski region, pa su tako nastali mnogobrojni putopisi i reportaže iz Trebinja, Ruda, Pule, Rovinja, Labina, Bleda, sve do Pečuja, Balatona, Izmira, Temišvara i Beča. A odatle stigli smo i do okeana, Njujorka, Kariba i Indije.

Borislav: Po dolasku u Srbiju  sam shvatio da Indija zaista menja pogled na život tako što ti izbistri perspektivu, taj ugao gledanja na stvari ti se nekako pravilno i zdravo promeni. Kao što postoji nagla promena klime tako je na tlu Indije osetna i promena “energetske klime” odnosno energetskog polja. 

Po tome je za mene Indija karakteristična, jer se u njoj jasno prelamaju fizičke i duhovne realnosti.

LW: U filmu možemo da vidimo čajanku u Maharadžinoj palate i vrtoglava vožnja rikšom kroz Čadni Čok po Starom Delhiju, Kapija raja Kutabminareta i srce Lotos hrama… Šta ste još interesanto iskusili i saznali iz prve ruke?

Slavica: Negde između neba i zemlje, tamo gde Himalaji dodiruju oblake, a veličanstveni Gang teče neverovatnom brzinom, u indijskoj državi Utarahand, leži istinsko srce Indije, gradić Rišikeš. Izvan gužve i buke milionskih gradova ove mnogoljudne države, samo pet sati vožnje daleko od smoga i prašine Nju Delhija, ova prestonica joge, koja je na karti hodačasnika iz svih krajeva sveta ucrtana kao jedno od sedam svetih mesta koje svakako treba posetiti u Indiji, jeste pravi predah od vrtloga svakodnevnog života. Ovde je vazduh hladan i čist, jer se obronci Himalaja valjaju svuda oko vas, a skrivene peščane plaže se poput rasutih dragulja prostiru uzduž moćnog Ganga, čiji se početak nazire negde u snežnoj belini, ispod glečera Gangotri. Za lokalne Hinduse ovo mesto ima spiritualni i kulturni značaj, pa ga čak nazivaju „kapijom do Boga“. Nije slučajno da se, ne samo po obroncima Himalaja iznad Rišikeša i uz tok reke Gang nalaze mnogobrojna svetilišta, poput Kunđapuri hrama ili Vasištine pećine, već je i sam gradić prepun hramova, ašrama, joga škola i ajurvedskih klinika. Duhovnost je način života, sve odiše srećom, ljubaznošću i mirom, pa nebitno u šta verujete, ne možete a da ne osetite magiju i moć ovog mesta. 

Gang  je toliko čist da se u njemu može plivati, rafting je omiljen sport mnogobrojnih turista, a najlepši zalasci sunca nad njim uz tradicionalne popodnevne aarti rituale puštanja latica cveća i zvuke duhovnog pojanja, jesu čarobni prizor. U ovom gradu alkohol je zabranjen a nevegeterijanska hrana se uopšte ne služi, tako da možete uživati samo u prirodnim sokovima raznog egzotičnog voća i najboljim indijskim čajevima, uz pravu vegeterijansku gozbu za sva čula! 

Na putu, uz reku, možete naleteti na krave, razne neobične ljude, iscelitelje, jogine, lokalce, tuk tuk vozila i vespe, svi mirno prolaze, mesta ima za sve. Prodavnice i tezge su preplavljene vatrometom boja tradicionalnih odevnih stvari i ručno rađenog nakita, pa vas  prosto  mame da zavirite u njih i kupite bar po neku stvar kao dragoceni suvenir iz neke škrinje punog raznolikog blaga.

Borislav: Meni su bili fascinantni podaci vezani za Kutab minaret koji je jedinstveni spoj stilova indijske i arapske arhitekture. Nalazi se u srcu Delhija, jedan je od najviših minareta na svetu, visine od 73 metra. Njegova izgradnja je započela u 12. veku, a završena u 14. veku. Ako idete za Delhi svakako ga treba videti. Memorijalni centar “Radžgat” (kraljev dvor), posvećen Mahatmi Gandiju, nezaobilazno je mesto koje treba posetiti, obzirom da  svi političari i strane diplomate prilikom zvanične posete Indiji imaju obaveznu stavku u protokolu dolazak u Radžgat. Gandi u Indiji ima kult božanstva i u njegovu čast gori večna vatra ispred koje milioni ljudi dolaze na poklonjenje. Na ovo mesto ne možete ući obuveni, iako je kompleks pod otvorenim nebom.

Trejler

LW: Kakvi su Indijci, šta ste o njima ili od njih naučili?

Slavica: Indijci su jednostavan narod, a kako jedan deo filma u podnaslovu kaže- “Prepusti se životnom toku – go with the flow” je njihova filozofija življenja. 

Borislav:  Ono što sam od njih naučio, komentarišem i u filmu a to je da “deluje da sve stoji, a, zapravo, iako sve sporije teče, svuda se stiže na vreme”. To su te kontradiktornosti koje nije lako objasniti a koje su u Indiji prirodne. Od njih sam se naučio, pre svega, strpljenju i opuštenosti u isto vreme.

LW: Ako bi se neko od nas posle Vašeg dokumentarca odlučio da se otisne na takvo putovanje, šta bi bila Vaša preporuka?

Slavica: Nemojte zaobići sveti grad Rišikeš, to je duhovno srce Indije! A da bi ovo prosvetljujuće iskustvo bilo verodostojnije, pored posete nekom joga centru ili ašramu, svakako ne treba zaobići ajurvedsku kliniku “Avyukta ayurveda” u Rišikešu, koju drži učitelj joge i meditacije iz Srbije Zoran Mitrović. Na ovoj klinici, indijski ajurvedski lekar ili vaidija merenjem pulsa može da vam utvrdi trenutno stanje vaših doša, odnosno telesnog tipa (vata, pita i kafa), pa da u skladu sa tim prepiše odgovarajaću dnevnu praksu, tretman pančakarme i ajurvedske lekove za poboljšanje opšteg zdravstvenog stanja. 

Borislav: Nedaleko od Rišikeša, tamo gde se reka Gang, prešavši 253 km od izvora po prvi put uliva u indo-gangsku ravnicu, nalazi se drevni grad Haridvar, jedno od sedam svetih mesta – „sapta puri“ i još jedno nezaobilazno mesto hodočasnika. Nedeljom se tamo na Gangu odvija sveto kupanje, a “gresi se čudesno spiraju”. To je grad koji smo zbog izgleda u filmu nazvali “indijskom Venecijom”. 

LW: Bilo bi sjajno, ako biste podelili sa nama jednu anegdotu?

Slavica: Indija stalno komunicira sa vama, odnosno ne možete otići na neka mesta ako niste “pozvani od njih”. Naše anegdote su vezane za ovu neverovatnu zakonitost u Indiji, bar za nas. Ako se prepustite životnom toku i čitate znakove, videćete kako sve nepogrešivo funkcioniše. Borislav će vam ispričati kako se to odražavalo na naše kretanje.

Borislav: Bila nam je velika želja da posetimo Tadž Mahal kao jedno od sedam svetskih čuda, ali je ispalo da smo bili tako blizu, a tako daleko, obzirom da smo ostalii u Delhiju koji je udaljen samo četiri sata vožnje od Tadža. Nismo uspeli ni da krenemo na put. Prepreke su se nizale same od sebe. 

Prvi pokušaj odlaska do Tadž Mahala se odvijao uobičajeno tako što su nas naši domaćini prijavili jednoj prestižnoj turističkoj agenciji na spisak putnika. Neubičajena vest je došla sutradan u vidu odgovora od strane agencije da nije ispunjena kvota od bar 30 prijavljenih interesenata za Tadž Mahal, što ne pamte da se desilo u Delhiju koji ima oko 17 miliona ljudi. 

Naši domaćini su bili preneraženi ovim čudnim sticajem okolnosti da se od toliko meštana i ko zna koliko turista ne sabere minimalan broj ljudi za obilazak nečeg tako veličanstvenog. Nismo odustajali, te smo posle nekoliko dana angažovali taksistu koji je pristao da vozi samo nas dvoje do željenog mesta. 

Međutim, sat vremena pre polaska, u ranu zoru, Slavicu počinju da obuzimaju stomačne tegobe i mučnina. Nije mogla da ustane iz kreveta. Nadali smo se da će je ta neočekivana muka kad joj vreme nije prestati do dogovorenog vremena. Odlučili smo da nerado otkažemo vožnju do Tadža i zovemo lekara. Prvu stvar smo uradili, a drugu nismo imali potrebe jer se Slavici naprasno popravilo opšte stanje zdravlja u trenutku otkazivanja ugovorene posete Tadžu. 

Ne samo da je ustala iz kreveta, nego smo taj dan obišli tri druge lokacije u samom Delhiju. Domaćini su  po drugi put bili u čudu kad su nas zatekli tog jutra kad su se probudili u kući i pitali: “Pa zar vi niste na putu za Tadž Mahal”. Naš odgovor je bio: “Možda mi hoćemo Tadž, ali Mahal neće nas.”

Svesni smo bili da na treći pokušaj ne treba ni pomišljati, prosto vam je jasno kad je dosta. 

Druga anegdota je u vezi sa odnosom običnog naroda na ulici prema Slavici koji je doživljavao kao svoju na samo njima znan način ili su je greškom zamenili sa nekom holivudskom zvezdom kao što je Džulija Roberts na koju Slavica pomalo podseća. Toliko su je presretali sa ljubaznim molbama da se slika sa čitavim indijskim porodicama da bi te fotografije sa Slavicom imali kao dragocenu uspomenu, da smo morali često da zastajemo da bi udovoljila neočekivanim poštovaocima. Nova Slavičina popularnost nas nije mimoišla čak ni prilikom posete Radžgatu-memorijalnom centru posvećenom Mahatmi Gandiju. To je prikazano i u filmu. Najpre sam se našalio, a kasnije ozbiljno konstatovao da je članica karavana naglo dobila status neznane bolivudske zvezde. Tako je balkanski holivud na mala vrata ušao u Bolivud. Bilo je još dve do tri anegdote koje čekaju da budu ispričane nekom drugom prilikom. 

LW: Koja je budućnost filma “U zemlji kontrasta – Moja indijska priča”, šta Vam je plan a šta želja? 

Slavica: Film smo premijerno prikazali u klubu Bitef teatra, postavljen je na You Tubu, a sada ga šaljemo na festivale turističkog dokumentarnog filma. Ima mnogo letnjih festivala po Srbiji, a sada kada daleka putovanja nisu tako česta zbog svetske pandemije, ovo virtualno putovanje po Indiji će biti pravo osveženje u vrelim letnjim danima.

Borislav: Želja nam je da ovaj film vidi što više ljudi i nadahne ih za putovanja da bi pomerili svoje lične granice i snimili neki svoj “spontano situacioni dokunmentarac”. Zato ćemo se potruditi da ovaj film proputuje “od Triglava do Vardara, od Balkana do okeana”, kako glasi i slogan našeg karavana.

Foto: Privatna arhiva / Miss Stills Photography

Tijana Janković

Tijana Janković-Jevrić studirala je menadžment u umetničkoj produkciji i novinarstvo na “Akademiji lepih umetnosti”, kao i kameru na “Dunav filmu”. Umetnost joj je veoma bliska - u njoj uživa i kao gledalac i kao stvaralac. Uređuje, piše i fotografiše. Voli da istražuje i saznaje, da upoznaje i da zapitkuje, pa joj je intervju najdraži. Piše za sve rubrike.

Imate komentar?

Instagram has returned empty data. Please authorize your Instagram account in the plugin settings .

Prijavite se na LW vesti!

Budite u toku sa najnovijim vestima iz kulture u našoj zemlji.